Najbolji srpski teniser je gostovao u emisji kod Luisa Housa i tom prilikom govorio o izbeglicama, o NATO bombardovanju, detinjstvu, užasima rata.

Novak Đoković je trenutno u Beogradu, gde u krugu porodice proslavlja krsnu slavu Aranđelovdan. Međutim, pre nego je došao u rodni grad najbolji srpski teniser je gostovao u radio emisiji kod Luisa Housa.

 

Najbolji srpski teniser je u toj emisiji govorio o sebi i svojoj karijeri, humanitarnom radu, a u jednom trenutku nije mogao da zadrži emocije i zaplakao je.

Bilo je to u trenutku kada je govorio o poseti izbegličkom kampu u Beogradu.

– Stotine hiljada izbeglica je prošlo kroz Srbiju na putu ka Nemačkoj, Austriji, većim zemljama, bili smo im na putu. Izgubili su svoje porodice, kuću, dom, tražili su krov nad glavom. Išao sam da posetim jednu od tih lokacija u Beogradu, u pitanju je bio jedan hotel. Mogao sam da pretpostavim šta me čeka, ali čim sam ušao osetio sam jake emocije. Bol, nesigurnost, tuga – počeo je priču Novak.

– Otišao sam u deo gde su bila deca, posmatrao sam ih, jedan od volontera mi je rekao da im se pridružim. Nisam znao kako da reagujem, hteo sam da budem sa njima, ali ne da im remetim taj prostor. Počeli smo da se igramo i posle desetak minuta me je neko iz UNICEF-a potapšao po ramenu. Došla je majka devojčice sa kojom sam se igrao, imala je oko dve-dve i po godine i rekla joj “Vreme je da idemo”. Pomislio sam “Gde, šta će se dogoditi? – pričao je Đoković i onda više nije mogao da izdrži, suze su same krenule.

– Izvinite, čak i danas me to toliko pogađa. Ne znam ni sada gde su otišli. Videti mamu kako vodi nju i dečaka od šest-sedam godina. Idu bez ičega, peške, negde. To su stvari koje vam slome srce, to je ono što rat radi. Teško mi je bilo, ali sam u isto vreme bio zahvalan, jer sma prošao kroz svo to iskustvo, kroz rat iz devedesetih, sve to me učinilo osećajnijim, više povezanim sa ljudima.

-Koliko god da me boli, vratim se na ta dešavanja i svhatim da ono što imam u životu brzo mogu da izgubim ako ne uživam u tome. Sve to me ostavlja čvrsto na zemlji.

Kada je već govorio o užasima koje donosi rat neizbežno je bilo i da se ponovo priseti svog života pod bombama tokom NATO agresije na Srbiju.

 

– Bio sam zaljubljen u tenis, tokom bombardovanja smo samo želeli da preživimo. Ipak, posle dve nedelje smo shvatili da će to trajati ko zna koliko i da treba da probamo da živimo svoje živote. Bio sam previše mali, ali se sećam da su ljudi organizovali posebne aktivnosti. Išli su na mostove sa majicama na kojima su nacrtane mete, na glavi su ih imali takođe.

-Zajedno su pevali. Bilo je užasno, ali ako ima nešto pozitivno u tome, to je što smo bili ujedinjeni. Mi mlađi smo shvatili tada da možemo da budemo buntovnici, pa smo sve to pokušavali da orkenemo na nešto zabavno. Veoma rano sam, imao sam možda sedam godina, kada sam u jednoj emisiji rekao da ću biti prvi. Mnogi su se smejali, bilo je čudno, ali sam bio disciplinovan. To je most između uspeha i cilja, a roditelji i moja teniska majka Jelena Genčić su mi to “ugradili”. Znao sam tada jasno šta ću da radim – ispričao je Novak.

I sam često ume da kaže da je 2010. godine bio na ivici da se potpuno slomi i odustane od tenisa, jer nikako nije uspevao da se domogne drugog Gren slem trofeja u karijeri, a izgubljena finala su se ređala. Tada su mu pomogli otac Srđan , fizioterapeut Miljan Amanović i bivši trener Marijan Vajda.

– Otišao sam kod Vajde i Amanovića. Sedeli smo na podu, bio sam slomljen. Rekli su mi “Ok, diši, idemo polako. Zašto si počeo da se baviš tenisom, voliš li da držiš reket u ruci?”. Shvatio sam da to obožavam i da mi nije bitno da li je veliki turnir ili trening. Očekivali su da će mi biti potrebno par nedelja, ali sam već sutradan došao i rekao “Spreman sam”.

-Usledilo je osvajanje Dejvis kupa što mi je bio jedan od najbitnijih momenata u karijeri. Zatim sam dobio 43 meča u nizu, osetio sam da igram potpuno slobodno. Primarni motiv mora da bude ono što te je nateralo da zavoliš ovaj sport. Odjednom sam postao taj klinac od sedam godina i nisam se osvrtao – setio se Novak.

(BalkansPress / Espreso.rs)

Scroll to top