Francuz Etjen Cuzin (20) nastanio se u Žegrovi. Deda jedva čeka da me oženi, jer će, kaže, tek tada biti siguran da ću ostati u Srbiji.

Rođen i odrastao u francuskom gradu Grenoblu, Etjen Cuzin (20) odlučio je da život nastavi u selu svojih predaka. U Žegrovu kod Kuršumlije, mesto gde mu je rođena majka, došao je s namerom da otpočne novu etapu svog života, uveren u uspeh.

 

- Iako sam rođen i odrastao u Francuskoj, ponosan sam na svoje srpske korene, a svaki letnji raspust provodio sam u selu svoje majke. Ti raspusti su mi ostali u sećanju kao najlepše i najbezbrižnije vreme do sada i zato mi je bilo lako do donesem odluku da se nastanim u dedinoj kući - priča na još tako čistom srpskom jeziku ovaj mladić koji je u Kuršumliju došao po namirnice.

Stigao je sa dedom Stevanom Banićevićem (74), koji u gradu završava svoje obaveze, i koji mu, kako kaže, često pomaže u konverzaciji, jer još ne govori dobro srpski jezik. Kada "zapne" formulisanje neke rečenice, onda deda uskače u pomoć.

- Moj deda je radni vek proveo u Francuskoj i rešio je da penzionerske dane provede u rodnom kraju. A ja sam odlučio da ne čekam tako dugo, nego da svoju budućnost gradim ovde, a deda se često šali kako jedva čeka da me oženi, jer će tek tada, kaže, biti siguran da ću stvarno ostati ovde - priča Etjen, koji je u Francuskoj po završetku srednje škole radio dve godine u Fabrici za proizvodnju elektronskih uređaja.

Iako priznaje da je životni standard u ovoj evropskoj zemlji viši, a život uređeniji, ipak, kaže da je sve neuporedivo skuplje i da se živi po ustaljenim pravilima.

 

- Ovde je ipak život lepši, sve je nekako neposrednije, srdačnije. Ljudi su otvoreniji jedni prema drugima, a u Francuskoj je sve nekako ozbiljnije. Iako ljudi daleko više zarađuju, isto tako znatno više rade i troše, jer su troškovi života mnogo veći, odnosno tamo se veći deo zarade daje za dažbine - nastavlja priču ovaj mladić koji povremeno dođe na piće u jedan od kuršumlijskih kafića, gde su već upoznati sa njegovom odlukom da se nastani u obližnjoj Žegrovi.

I dok jedni smatraju da je njegova odluka nesvakidašnja i za njih čudna, neki gosti kafića koji se sreću sa Etjenom veruju da je došavši u rodni kraj svoje majke postupio ispravno. A, mladić, slušajući komentare, uz osmeh kaže da razume i jedne i druge.

- Svi misle da se tamo negde bolje živi. Ali ja želim da dokažem da je i ovde život dobar, pogotovo ako si sam svoj gazda - nastavlja priču ovaj mladić koji prkosi ustaljenom pravilu da se naši ljudi posle radnog veka u inostranstvu u rodni kraj vrate tek pred kraj života. Zato životna priča ovog mladog Francuza pobuđuje pažnju okoline.

- Znam da je moj deda veoma ponosan na to što sam došao da živim u njegovom selu, i to mi je sasvim dovoljno, a roditelji i dve mlađe sestre takođe se nisu protivili mojoj odluci - priča naš sagovornik, koji već kaže da se oseća kao Srbin i da se često predstavlja prezimenom svoje majke. Odmah potom pojašnjava da je još kao mali dečak naučio da radi većinu seoskih poslova. Saznao je i da u kuršumlijskom kraju uspevaju sve vrste jagodičastog voća, tako da na dedinom imanju od 20 hektara planira da zasadi malinu, kupinu, aroniju... I počne iz početka.

Unuk za ponos

PONOSAN sam što je moj unuk, koji je ovde već tri nedelje, odlučio da nastavi život u našem selu. Nadam se samo da će se ubrzo oženiti i podariti mi praunuke - priča ponosno deda Stevan dok odmah dodaje da se Etjen odlično snašao u novoj sredini i da se ne oseća kao stranac.

Humanitarac Arno Gujon

Stevan Banićević (74), Etjenov deda, radni vek je proveo u Grenoblu u Francuskoj odakle je i poznati francuski humanitarac Arno Gujon, predsednik NVO "Solidarnost za Kosovo".

- Upoznali smo Arnoa koji je bio vrlo mlad kada je dolazio u tadaši Jugoslovenski klub jer je voleo naš narod. Znam da je divan mladić i da je organizovao brojne humanitarne akcije za pomoć našem narodu na Kosmetu - pojašnjava Stevan.

(BalkansPress / Novosti.rs)

Scroll to top