Nedovršena kuća, čija je gradnja počela "u nekim boljim vremenima", dok su ona i suprug još imali posao, jedino je utočište Stojkovićima. A, njih je petoro.

Kada je Irena Stojković sa porodicom izbegla iz Kosova u Srbiju, sad već davne 1999. godine, ni na kraj pameti joj nije billo da će gotovo dve decenije kasnije morati svoju decu da hrani hlebom i šečerom, da će jedva krpiti kraj sa krajem i da tim krajevima - kraja nema.

 

- Život, ovakav kakav znam, za mene je postao mučenje. Ajde što se ja mučim, nego što cela porodica trpi. Ne znam šta ću, ne znam gde ću, ne znam koga više da molim - drhtavim glasom dočekuje nas na pragu svog doma u Smederevu.

Kuća porodice Stojković u Smederevu

*Foto: Filip Plavčić / Kuća porodice Stojković u Smederevu

Nedovršena kuća, čija je gradnja počela "u nekim boljim vremenima", dok su ona i suprug još imali posao, jedino je utočište Stojkovićima. A, njih je petoro.

Dragan Stojković, njen suprug i glava porodice, nepokretan leži u krevetu dnevne sobe, jedine prostorije koja ima ogrev. 

 

- On nije dobro godinama. Sada više ne može ni da ustane. Ceo život je fizikalisao, radio gde god je mogao. Dok nije dobio otkaz. I to baš kada mu je povređena kičma. On je nepokretan. Išijas i još gomila dijagnoza. Prima injekcije. Potreban mu je magnet. Prihoda nigde - objašnjava očajna žena.

Dragan Stojković u krevetu

*Foto: Filip Plavčić / Dragan Stojković u krevetu

A, najviše trpe deca. Nemanja ima 17 godina i svakog dana peške prelazi po 7 kilometara do škole koju pohađa.

Računi porodice Stojković

*Foto: Filip Plavčić / Računi porodice Stojković

Trinaestogodišnji Davor i godinu dana mlađa Tatjana su u osnovnoj školi.

- Deca su moj oslonac, a ja ne mogu biti njihov, jer nemam šta da im pružim. Pomažu mi da kupam njihovog bolesnog oca. Živimo u nemaštini. Dešava se da nemam šta da im dam da jedu.

 

Onda uzmu po koru hleba i malo šećera. I ćute, šta će. Evo, Nemanja mi traži novac za šišanje. Ja nemam. Zbog toga znaju da ga zadirkuju u školi.

Irenin glas prekine poneki bolni jecaj. Kako tvrdi, jedina pomoć koju trenutno dobijaju je 8.000 dinara od dečijeg dodatka.

Neutešna Irena plače

*Foto: Filip Plavčić / Neutešna Irena plače

Sa tim preživljavaju. Ona odlazi u komšiluk, pomaže, počisti ili uradi šta je potrebno i tako dobije nešto novca.

Ali, to je daleko od dovoljnog.

- Iz Centra za socijalni rad davali su nam po 5.000 dinara ili drva za ogrev. Sada toga nema. Kažu, biće. Sada nam je stiglo i rešenje o isključenju struje.

Irenina ćerka Tatjana

*Foto: Privatna arhiva / Irenina ćerka Tatjana

Kada svetla nema, Irena objašnjava da deca često moraju da uče pod svećom:

- Još jednom je stiglo rešenje o isključenju struje. Tada je dug bio 30.000. Zajmila sam od roditelja.

Molila ljude da pomognu. Nekako se prikupilo. Deca su noću pod svećama sedela nad knjigom. 

 

Da muka bude još veća, porodica Stojković je 2015.godine podigla kredit da bi izgradila kuću u kojoj trenutno živi. 

Rata za kredit iznosi oko 11.000 dinara.

- Skupljamo, ali nemamo od čega da skupimo. Kad jedva skupimo za hleb. Ja što sam mogao, uradio sam. Sad ne mogu ništa ovakav - jedina je rečenica koju nam je uputio Dragan.

Soba gde spavaju deca

*Foto: Filip Plavčić / Soba gde spavaju deca

Kuću ostavljamo u prilično lošem stanju. Dečije sobe su hladne, jer nemaju kako biti ugrejane.

Napukli zidovi, prozori kroz koje probija ledeni vetar.

- Molim za pomoć. Prihvatiću bilo koji posao. Bilo šta što se judi. Samo moja porodica da preživi ovaj pakao - za kraj poručuje ova nesrećna žena.

A, ako i vi želite da pomognete porodici Stojković, možete to učiniti uplatom na žiro račun:

STOJKOVIĆ IRENA

205 - 9011005458557 - 07

(BalkansPress / Espreso.rs)

Scroll to top