Da i muškarci mogu biti žrtve porodičnog nasilja pokazuju zvanične statistike policije, prema kojima su od početka godine nasilništvo na svojoj koži osetila šestorica muškaraca i 18 žena, a lane 16 muškaraca i 31 žena. U MUP kažu, u više od 90 odsto slučajeva ubistvo su počinili muškarci, a u Udruženju očeva tvrde - nasilje sve češće čine i žene. I to ne samo psihičko i emocionalno, već i fizičko.

- Iskustvo ljudi koji su nam se obratili za pomoć pokazuje da su deca po pravilu očevici najstrašnijeg vređanja, omalovažavanja, kletvi, ali i fizičkog nasilja majke prema ocu. Muškarac to uspeva da prebrodi, ali deca teško - kaže socijalni radnik Dejan Pavlović iz novosadskog Udruženja očeva.

 

Prema njegovim rečima, žene neretko muškarce gađaju teškim predmetima: pepeljarama, vazama, flašama, čašama, podižu na njih noževe i makaze, pa oni koji se brane nose ožiljke po rukama.

- Nije svaka porodična razmirica nasilje, ali mi pričamo o situacijama kada dolazi do zloupotrebe moći, bilo od ženskog ili muškog pola. Jer, za nas je nasilje nasilje, bez obzira na to ko ga čini. Međutim, o nasilju nad muškarcima gotovo da se i ne govori, mi smo žrtve diskriminacije - tvrdi Pavlović.

ZABRANA PRILASKA I ZA ŽENE - Podaci MUP pokazuju da su u 10 odsto slučajeva prijavljenog porodičnog nasilja žrtve muškarci. Međutim, ovde je najčešće reč o starim očevima koji su na meti svojih sinova, ili obrnuto, a daleko ređe je u pitanju žensko nasilje. Ipak, u svim većim sredinama zabeležene su privremene mere udaljenja iz stana ili zabrane prilaska koje su izrečene i ženama.

Uz to, dodaje da do nasilnih scena najčešće dolazi onda kada žene pokušavaju da iznude neku dobrobit za sebe ili isprovociraju partnera, obično pred decom, da odreaguje i udari ih, ne bi li dokazale da su žrtve. Na to ih, tvrdi, podstiču i pojedini advokati i nevladine organizacije, koje na ovoj temi zarađuju ozbiljan novac. O takvim primerima svedočili su mu i muškarci, ali i druge žene, kivne zbog ovakvih zloupotreba.

Osim toga, kako kaže, ubistva muškaraca koja su počinile žene su monstruoznija i počinjena sa više mržnje. Obično se dešavaju na spavanju, a žene koriste satare, čekiće i maljeve.

Ovakvu brutalnost ženske organizacije najčešće pravdaju fizičkom konstitucijom žena - kao slabije, a često i same žrtve nasilja, one ne mogu da savladaju svog partnera u budnom stanju, pa čekaju da zaspi i ubiju ga. Pavlović, međutim, primećuje da su ubistva počinjena uz strahovite izlive besa.

 

Kao poseban vid zlostavljanja muškaraca on navodi zloupotrebu prilikom podnošenja prijava za nasilje, koje se po novom Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici rešavaju kao hitne.

- U poslednjoj deceniji broj prijava enormno raste, a oko 60 odsto biva odbačeno. Neka je jedan broj odbačen zbog nedostatka dokaza, ali bar polovina su lažne prijave iz osvete prema mužu ili partneru. Iako je to krivično delo, nismo došli do podatka ni o jednom jedinom slučaju da je neka žena zbog toga odgovarala - kaže Pavlović.

Muškarac može zbog takve prijave da dobije privremenu meru udaljenja iz stana ili zabranu prilaska ne samo ženi, već i deci. Pojedine žene ovo koriste, a policija najčešće postupi u korist žene, da ne bi rizikovala da dođe do ubistva. Najgore je, tvrdi Pavlović, kada žena zloupotrebi prijavu za seksualno zlostavljanje deteta. Ovaj postupak može da traje i do pet godina, a za sve to vreme otac nema kontakt sa mališanima. U slučajevima koje su imali i gde su muškarci na kraju oslobođeni (u poslednjih pet godina bilo je 25 takvih suđenja sa oslobađajućom presudom), niko nije odgovarao za muke kroz koje su prošli.

*Ilustracija / Goran Divac

- Najveća žrtva je ipak dete, ne samo zato što ne viđa jednog roditelja, već i zato što mora da daje izjave. Deca su žrtve i u svim drugim slučajevima kada prilikom razvoda pripadnu majci, koja se sveti bivšem suprugu i ne daje mu, uprkos sudskoj odluci, da ih viđa. Jedan Novosađanin čak 24 godine nije video svoje dete. Majka se naplaćala kazni i kazni jer je onemogućavala viđanje, ali nikada nije ozbiljnije odgovarala. U Švajcarskoj, kada jedan roditelj sprečava lični odnos deteta sa drugim, dobija etiketu "zlonameran roditelj" i dete mu može biti oduzeto - kaže Pavlović.

 

Ne postoje tačni podaci o tome koliko mališana posle razvoda pripadne očevima, a statistike se kreću od četiri do 18 odsto, zavisno od izvora podataka. Što se tiče broja muškaraca žrtava nasilja, on je daleko veći od onog koji pokazuju zvanične statistike, jer, kako kažu u Udruženju očeva, većinu je sramota da prijavi torturu. A i kada je prijave, državni organi ih ne shvataju ozbiljno.

*Dejan Pavlović, socijalni radnik u novosadskom Udruženju očeva / Foto Privatna arhiva

- Mi smo žrtve diskriminacije. Kada žena prijavi uznemiravanje telefonom, to se tretira kao pretnja, a kada to uradi muškarac, niko ne reaguje. Da bi bio žrtva nasilja, muškarac mora da ima telesne povrede - konstatuje Pavlović.

NESPREMNI DA NAPUSTE STAN

Za nas je žrtva - žrtva, ona nema ni pol, ni godine, ni veru, ni naciju. Svako može biti žrtva, ali statistike ipak govore da su to najčešće žene i deca - kaže Hajrija Ramadani iz udruženja "Hajr", koje je nedavno organizovalo prvo regionalno savetovanje o porodičnom nasilju. Upravo na njemu je mogao da se čuje i muški glas.

- Žene su obično nasilnici ako su ekonomski jače od svojih partnera i ako imaju neku podršku. U suprotnom, žena je žrtva. Na savetovanju sam postavila pitanje koji procenat muškaraca je spreman da uzme dete u ruke i bez ičega napusti stan. Muškarci su ćutali, ali je jedna socijalna radnica rekla da je u karijeri imala samo dva takva slučaja - konstatuje Hajrija Ramadani.

(BalkansPress / Novosti.rs)

Scroll to top