U Srbiji se deca legalno otimaju od roditelja ili zakonitih hranitelja pod izgovorom da je dete zanemareno, da se maltretira, da su roditelji siromašni i ne mogu svoje dete da ishrane.

Tu se onda umešaju lica iz Centra za socijalni rad Opštine (bilo koje) koji učestvuju u otimanju dece iz roditeljskog ili hraniteljskog doma.

Uz njih obavezno idu pripadnici MUP-a koji nezakonito učestvuju u otmici dece.

PROČITAJTE: UPOZORENJE PSIHOLOGA Ove stvari ne govorite pred decom jer ćete pogrešno uticati na njihov doživljaj sveta

Pri tom tu decu odvode ne zna se kud, jer se posle toga ne dozvoljava roditeljima ili hraniocima da viđaju dete, kao što je to slučaj sa porodicom Trkulja, a poslednji slučaj otimanja deteta je slučaj otimanja od bračnog para dr Mila Alečković i Iv Bataj, devojčice koju su sa Kosova doveli u svoju hraniteljsku porodicu, dete koje je ostalo bez roditelja, koje je bilo u užasnom stanju kad su ga doveli.

Posle dve godine se devojčica oporavila i kao da je neko čekao da se dovljno oporavi da bi je brutalno oteo i odveo ko zna gde.

 

Decu su u Srbiji krali u porodilištima, a danas ih kradu uz pomoć države iz roditeljskih domova i hraniteljskih porodica.

Mi građani ove nesrećne zemlje ne možemo biti dovoljno sigurni da i na naša vrata neće banuti neka banditska delegacija koja će nas proglasiti za nesavesne roditelje i oteti dete bez našeg prava da se zbog toga žalimo. A i u nemogućnosti smo da u tom slučaju bilo šta uradimo.

Ne znamo razlog zbog čega je dete oteto od bračnog para Alečković-Bataj, sigurno ne zbog nemaštine. A i taj razlog otmice dece zbog nemaštine je vrlo licemeran, jer ako lokalna samouprava ima uvid u veliko siromaštvo neke porodice, valjda postoje mehanizmi da se ono ublaži određenim dotacijama koje će omogućiti porodici pristojan život.

Sumnja postoji da se naša oteta deca kasnije prodaju strancima za prilično veliki iznos i da im služe ko zna za šta, možda za trgovinu organima.

U ovom nehumanom, materijalističkom svetu sve je moguće. Ali ako naša država stalno istiće da joj je važan svaki stanovnik, da sve radi za dobrobit svojih žitelja, zbog čega svojim građanima ovakvim postupcima svojih organa uprave pravi probleme i zastrašuje sve druge?

Gde mi to živimo? Da li ćemo samo mirno gledati kako se otimaju deca, (jer se to događa drugima) ili ćemo svi, na svoj način dizati glas i boriti se protiv tog zla?

Ovo je dokaz da smo svi mi potencijalne žrtve bahatosti i nehumanosti raznih opštinskih, socijalnih i ko zna kakvih još institucija?

 

Da li država ima mehanizme kojima nas, pojedince, može da zaštiti od ovakvih bahatih pojedinaca, jer u pitanju su pojedinci iza koji stoji neka državna institucija!

U ovoj zemlji Srbiji, otadžbini nekad slavnih predaka i junaka koji se nisu plašili ni gorih zlikovaca, napraviše pogruženu, zaplašenu zemlju u kojoj svako strepi za svoju egzistenciju, a ukoliko nema materijalnih problema, što je danas retko, onda je zaplašen na drugi nači, otmicom deteta ili pretnjom zbog javno izgovorene reči.

Tu skoro smo imali slučaj da se osobi koja je javno govorila o štetnosti i ekološkom zagađenju koje jedna fabrika na jugoistoku Srbije širi svojim dimnim gasovima i zagađuje okolinu, preti krivičnom prijavom, jer je navodno sve što je javno tvrdila netačno.

A onda je, vanrednim merenjima zagađenja vazduha i vode, dokazano da fabrika zaista ispušta ogromnu količinu zagađujuće materije kroz svoje dimnjake, što je potvrđeno analizama jedne renomirane hemijsko-analitičke ustanove.

I šta? Ništa, fabrika i dalje radi. A dokle će, e to će odlučiti ljudi koji žive u njenoj blizini.

U Srbiji se zacario strah. Strah od gubitka posla, što je najstrašnija noćna mora svih zaposlenih u stranim firmama, koji primaju između 200 i 300 evra mesečno, bez prava na bolovanja, sa vrlo malim godišnjim odmorima, bez prava na sindikalno organizovanje.

Sindikalno organizovanje je u našim, a belosvetskim fabriakama zabranjeno!

 

Ne sme da se protestuje i da se traže bolji uslovi za rad i život. Radnici u takvim fabrikama se divljački eksploatišu, zaključavaju im se WC-i, pauze su vrlo kratke ili ih uopšte nemaju.

Sve je kao u vreme s početka 19 veka, kad je tek stvaran surovi kapitalizam (što je odlično opisao Dikens u svojim romanima).

Srbija se na žalost nije mnogo odmakla od takvog kapitalizma, bez obzira što živimo u 21 veku, navodno, veku prosperiteta nauke i humanosti.

Da se ne lažemo.

Ovaj vek je vek dehumanizacije čoveka, divljaštva, otimačine, prevara, ratova, narkomanije, otmica ljudi zarad prodavanja organa, i svih mogućih pošasti koje jedno društvo, u kome su sve moralne norme prekršene, može da ima.

Društvenu svest nam formira televizija sa svim groznim filmovima punim nasilja i sa „rijaliti“ (realnim) programima u kojima se propagiraju najniže ljudske strasti- psovanje, tuča, prostitucija, prostakluk svake vrste, rečju, sub-kultura.

Takvim emisijama se drogira veliki broj žitelja Srbije, glasa za te prljave i ogavne likove, uživa što postoji tamo negde i gori od njih.

 

Tako se Srbija baca u kal, zaboravlja na svoje moralne vrline, porodične vrednosti, na druželjubivost, ljubav prema bliženjima, prema domovini, prema porodici.

Sve je to programirano u nekakvim pokvarenim ljudskim umovima, kako bi se narod Srbije „preumio“, „prelomio u mozgu“, i kako bi zaboravio na muku kroz koju prolazi.

A pri tom je danak koji se plaća gledanjem takvog smeća mnogo gori, jer nam se na toj matrici vaspitavaju i deca.

PROČITAJTE: VEDRANA RUDAN: "Život posvetiš detetu, a ono tebi jedva jedan dan"

„Dajte mi samo jednu generaciju“, reče svojevremeno jedan nitkov.

Srbi su oduvek imali jake korene i jaku samosvest o tome ko su i šta su.

Verujem da ih ne može do kraja slomiti ni strah ni prljavština koja se propagira sa belosvetskih, a naših medija.

Dr Mirjana Anđelković Lukić

(BalkansPress / Izvor: Web-tribune.com)

Scroll to top