Ranko Rubežić rođen je 1951. godine u Peći, ali njegovo detinjstvo i odrastanje vezuje se za “Lekino brdo”. Za Ranka se može reći da je prvi surovi beogradski pljačkaš i reketaš, čovek koga su se i mrtvog plašili.

Kao mali zbog krađa, džeparenja i provala poslat je u dom. Kao i većina domaćih kriminalaca kada je malo stasao otišao je u inostranstvo. Zbog ucenjivanja i iznude vlasnika restorana u Nemačkoj, odležao je pet i po godina zatvora. Pre toga predvodio je grupu opasnih momaka koji su dugo i uspešno operisali po Belgiji, Holandiji, Italiji i Austriji.

Krajem sedamdesetih godina počelo je njegovo preuzimanje Beograda, bio je kako se kaže solo igrač i nije se plašio ničega. Otimao je, pljačkao, reketirao dilere i makroe, njegov je bio ceo centar grada i to su svi znali.

 

Beograd je imao problem sa jednim čovekom koga je bilo nemoguće kontrolisati.

Ranko je bio prvi koji je počeo da nosi pištolj i koji je odstupio od onog viteštva koje je do tada krasilo Beograd, kad se sve rešavalo pesnicama, a ne ubistvima.

Njega su se bojali i mnogi opasniji i snažniji momci u gradu, ali bio je čuven po pričama koje niko nije želeo da proveri da li su istinite. Uvek je sa sobom nosio bombu, a kada bi se potukao sa nekim izvadio bi osigurač i udarao protivnika bombom u glavu, reskirajući tom prilikom i svoj život ukoliko je ispusti iz ruke ili ako bude poražen, nije prihvatao tu opciju.

Foto: Facebook printscreen

*Foto: Facebook printscreen

Jednom prilikom Ranko je sedeo u kafani na Crvenom krstu i naručivao nacionalističke pesme koje su bile zabranjene. Ostalo je zabeleženo da je pola gradske policije došlo da ga hapsi, a on je sa bombom u ruci prevrtao celu kafanu. Na kraju su se svi povukli jer su znali da je spreman da digne sve u vazduh.

Tadašnji kriminalci dobro su bili poznati policiji pa i pored svih dela imali su neki prijateljiski odnos sa inspektorima.
On je imao običaj da obilazi hotele za koje je znao da se u njima odvija prostitucija i od recepcionara uzimao novac iz kase od angažovanja prostitutki i iznajmljivanja soba.

Prvi put je uhapšen 1978. godine, upravo zbog tih razloga, prijavili su ga iz hotela „Moskva“ i „Srbija“. Međutim, u to vreme takva krivična dela nisu tretirana kao teška, zato što pojam reketiranja u Beogradu još nije bio dovoljno ozbiljno shvatan. Dobio je šest meseci zatvora. Dve godine kasnije, zbog istog dela, koje je kvalifikovano kao „drska krađa“, zaradio je još šest meseci zatvora.

Tu kaznu je izdržavao 1980. godine, u CZ-u na Odeljenju izolacije, gde je zaveden kao izuzetno opasan. Tada je svima padalo u oči da je bio izuzetno ćutljiv i da je u levom uvu nosio dijamantsku minđušu. Niko od zatvorskog osoblja se nije usudio da mu naredi da je skine. Retko je razgovarao sa ostalim zatvorenicima, a ni oni se nisu kačili s njim, jer su zazirali od njegove preke naravi.

U decembru 1984. godine, ispred jednog kluba u Beogradu teško je ranio Jovana Simendića. U kafani “Čuburska lipa” na Crvenom krstu pretukao je čoveka iz čista mira, udarajući ga ručnom bombom po glavi. Tada je već nosio nadimak beogradski Dač Šulc.

Na Rubežića je pokušavano nekoliko atentata. Sve je preživeo, pa se u podzemlju uveliko pričalo kako ga neće metak. Međutim, 1984. došao je u sukob sa Đorđem Božovićem Giškom.

Ranko i Đorđe su bili prijatelji, družili su se ali se nisu mešali jedan drugom u poslove niti radili zajedno.

Druženje je trajalo sve dok jednoga dana Ranko nije opljačkao kockarnicu u hotelu Srbija koja je bila pod Giškinom zaštitom, a Ranko je to znao. Giška je saznao gde je Ranko, otišao u lokal „Nana“ i zamolio poslugu da mu kažu da izađe, čim je izašao Ranko je potegao pištolj, priča se da ga je Giška smirio pričom o prijateljstvu, a zatim mu oteo pištolj i opalio u grudi. Ranko je ostao da leži na zemlji, ali ga je jedan od radnika primetio i spasao mu život.

Foto: Facebook printscreen

Foto: Facebook printscreen

Ranko je tom prilikom ostao bez jednog plućnog krila. Giška je isto veče napustio zemlju. Kasnije je pričao da je bilo pitanje ko će koga pre ubiti. Pričalo se da je Rankov revolt i odlučnost da se udari na Gišku proistekla iz njihovog sukoba oko Rankove devojke i Giškine superiornosti koju Ranko nije mogao da podnese.

Posle Rankovog izlaska iz bolnice kažu da je pola beogradskog podzemlja pobeglo preko jer su se bojali da ne krene redom da se sveti. Oni koji su ostali trpeli su neviđen teror, a kasnije mu i došli glave.

Interesantan podatak je da je Ranko policiji rekao da ga je upucao Ljuba Zemunac, ali pošto je Ljuba tada bio u zatvoru ta priča je pala u vodu.

Ranko je postao još suroviji i nemilosrdniji. Pod svoje je uzeo dva mlađa beogradska mangupa Milovana Vujisića Vuju i Dragana Popovića Dadilju koji su mu kasnije i došli glave.

Priča se da ih je maltretirao, da su mu služili kao taksisti, a nekada i živi štit kada je išao u pljačke. Ranko je počeo da se meša u sve poslove beogradskih mangupa, pa su rešili da ga je bolje skloniti i odležati nego trpeti njegov zulum.
Konkretan problem nastao je kada su oni koji ga se nisu plašili to počeli i javno da mu pokazuju.

 

Ranko Rubežić i Boris Petkov

Ranko i Boris Petkov bili su dobri prijatelji, poštovali su se, ali Boris je načuo da Ranko želi da likvidira Gorana Vukovića zbog nekog njihovog internog sukoba, a pošto su Boris i Vuković bili kumovi Boris se tome usprotivio.

Boris Petkov svoju nadmoć pokazao je tako što mu je preoteo verenicu kojom se kasnije i oženio. Ranko u svom besu kidnapuje Borisovog oca, odnosno poziva ga u hotel „Jugoslavija“ pod izgovorm da mu nešto pomogne, Borisov otac znajući za njihovo prijateljstvo odlazi, cilj je bio da Ranko namami Borisa da dođe po oca da bi ga ubio.

U podzemlju nastaje haos, Danilo Radonjić sprečava Borisa da ode i da se obračuna jer su predosetili Rankove namere, a za to vreme Brana Šaranović poziva Ranka i ubeđuje ga da pusti Borisovog oca, a da problem reše sami. Ranko potom naoružan dolazi na vrata Borisa Petkova. Boris ga dočekuje spreman sa repetiranim pištoljem, Ranko mu se obraća rečima: „Zar se tako dočekuju gosti“, na to mu Boris razvrće kaput i ugledavši oružje govori: „Zar se tako u goste dolazi“.

Posle razoružavanja, Ranko je držan u kući dva dana, a zatim pušten. Znalo se da se sada mora nešto uraditi jer Ranko se neće smiriti, ili će on ubiti njih ili oni njega. Priča dobija epilog nekoliko dana kasnije kada se sastaju Bojan Petrović, Boris Petkov, Vuja i Dadilja i dogovaraju se da ga likvidiraju.

Ranko Rubežić, beogradski Dač Šulc, ubijen je 19. februara 1985. godine. Bio je prvi kriminalac u beogradskom podzemlju koji je ubijen u zasedi (sačekuši) a u našoj javnosti takođe prvi put počelo je naširoko da se piše o podzemlju kao činjenici koja je tu, među nama.

Zasedu Ranku Rubežiću kod kapije Beograda na Konjarniku napravili su Dragan Popović Dadilja (ubijen 18. jula 1995.), Milovan Vujisić Vuja, Boris Petkov (umro prirodnom smrću 15. decembra 2002.) i Bojan Petrović (ubijen 1. marta 1998.).

Likvidiran je, kako je saopštila istraga, sa više hitaca iz pištolja, i sačmare. U dramatičnom sudskom procesu ustanovljeno je da su Rubežića likvidirali Dragan Popović i Milovan Vujisić, koji su osuđeni na po 15 godina zatvora, dok su Petkov i Petrović za saučesništvo dobili po pet godina zatvora.

Vest o ubistvu Ranka Rubežića je kao udar groma prostrujala predstonicom, mnogi su tu noć proslavili kao da se upravo desilo oslobođenje grada. U beogradskom podzemlju i danas živi mit o Ranku Rubežiću, čoveku koji se po svemu razlikovao od drugih. Nije imao prijatelje, svi su ga se bojali, bio je strah i trepet u podzemlju Belgije, Holandije, Austrije, Italije pa čak i sicilijanska mafija zazirala je od Ranka Rubežića.

Sa sobom je uvek nosio ručnu bombu, magnum, a vrlo često i skraćenu pušku izraelske proizvodnje za ulične borbe „uzi“. Od oružja se nije razdvajao. Postoje i svedočenja da je na plaži u Budvi, u sred leta, ulazio u vodu sa “magnumom” u futroli ispod miške.

Ubijen je na ulici. Iza sebe nije ostavio ništa. Tako je završena priča o beogradskom Dač Šulcu.

(Puls asfalta)

Scroll to top