Kako se dogodilo da do sredine 2016. godine, do tada pet ipo godina najbolji teniser sveta (od 2011.) i ubedljivo prvi igrač na Svetskoj ATP rang listi Novak Đoković za nepunih godinu ipo dana doživi pravi sportski krah i skoro nestane sa svetske sportske pozornice i teniskih terena? Počeo je pre otprilike dve godine, od sredine jula 2016. godine, da gubi od anonimnih igrača, da ispada u prvom, ili drugom kolu i da se do tada neprikosnoveni br 1. svetskog tenisa strmoglavljuje sa trona sve niže i niže, ispadajući čak i sa liste najboljih deset igrača na svetu.

Usledile su kasnije i povrede baš kada je Đoković već pet godina bio na vrhuncu sportskih moći, kada je bio nepobediv, vlasnik sva četiri najsjajnija trofeja u tenisu – četiri Grend slema.

Šta se dogodilo da Đoković krene da gubi, da se po onom što se videlo ne bori kao pre za svaku loptu, za svaki poen… Na vrhuncu te blistave pobede na pariskom Roland Garosu, kada je objedinio sva četiri Grend Slema i upisao se u tenisku istoriju, Đoković je posle trijumfa rekao da planira da se odmori, da bude više sa porodicom, da mu je potrebno opuštanje i relaksacija… I sve to je bilo razumljiva potreba velikog asa u surovoj gladijatorskoj borbi i ritmu koji je izdržavao godinama.

 

Ali, tada je brzo usledio neprijatan neuspeh na Vimbldonu, tačno u ovo doba pre dve godine. I Đoković se, kako je i najavio, posvetio porodici…

Pepe Imaz, mirotvoračke priče i istočnjačke fiksacije, meditacije…

Kada su u jesen i krajem 2016. usledila učešća na velikim Master i Grend slem turnirima videlo se da Đoković više ne igra ne samo na istom visokom, vrhunskom novou kao do maja 2016. već i da nema u njegovoj igri onog žara, samopožrtvovanja, pregnuća do poslednjeg atoma snage…

I dok se pad u kvalitetu igre mogao tumačiti smanjenim intezitetom treninga i time i padom u formi svima koji prate tenis bilo je teško objašnjivo gde je izčilila ona Novakova borbenost, onaj pobednički instikt, pregnuće u kojem se on nikad nije predavao, ni kad su svi videli da gubi, on je pobeđivao! Taj element je nestao kao rukom odnet, a Đoković je odlazio poražen sa terena i to kao da ga nije mnogo pogađalo, sekiralo, nerviralo. Sve u stilu: „sve je to sport, ne može se stalno pobeđivati, i poraz je sastavni deo igre, ne treba biti toliko agresivan, ispoljavati aneksioznost, napetost, uči se u porazima…“

Kako su porazi nastavili da se ređaju desilo se odjednom da je najbolji igrač sveta, šampion koji je bio u centru pažnje, u fokusu medija i javnosti, nestao sa teniskih terena, sa scene, reflektori su počeli da obasjavaju druge. A Đoković je dosta opušteno objašnjavao da uživa u čarima života, porodici, deci, prijateljima… naročito u društvu novopridošlog člana njegovog štaba, Španca Pepe Imaza.

 

Taj nekadašnji neupešni teniski igrač postao je poznat što je „lečio“ neuspešne tenisere od neuspeha, od depresije, pa i Novakovog mlađeg brata Marka. I kako je Imaz pomogao bratu da se stabilizuje, da vrati vedrinu i optimizam, tako je ta pozitivna promena opčinila i Đokovića i on je počeo da sluša i delom i usvaja priče Imaza o širenju mira, opuštanju, ljubavi…

Postojao je u svemu samo jedan problem: sve to što je propagirao šarmantni i sugestivni Imaz – Đokoviću, rasnom šampionu i pobedniku uopšte nije trebalo, nije mu bilo potrebno! Bila je to dobra i uspešna priča za poražene, gubitnike, depresivne.

Đokoviću pobedniku, gladijatoru koji u areni opstaje samo ako pobeđuje trebalo je oštrenje pobedničkog duha, vraćanje „instikta ubice“, čoveka koji melje protivnike, nemilosrdno pobeđuje i ima nezasitu volju za trijumfom.

PROČITAJTE: Susret Đokovića i kraljevske porodice: O čemu je teniser pričao sa Kejt Midlton i princom Vilijamom? (VIDEO)

Odlazak saradnika sa kojima je osvojio sve trofeje

Kad su njegovi treneri i stručnjaci iz štaba s kojima je godinama pobeđivao i osvajao skoro sve trofeje u tenisu videli da Đoković nije više fokusiran na nadmetanje, da pobeđuje, da bude najbolji i da trenira naporno i požrtvovano počeli su da gunđaju osetivši da im se ljuljaju pozicije i mesta koja su držali zahvaljujući uspesima. Pepe Imaz je sedeo u glavnoj Novakovoj loži, zagonetno se smeškajući, a Đoković je gubio ključne poene na terenu, ali sve je to bilo uz osmehe, bez stresa, nervoze, napetosti… Neko novo čudo se događalo i svi smo to gledali u velikoj neverici…

No ta „bajka“ nije dugo trajala. Ceo stručni štab Đoković je ubrzo raspustio, ne zna se kome je bilo neprijatnije: Đokoviću ili njegovim vernim saradnicima da se što pre raziđu. Otišao je prvo krajem 2016. glavni trener Boris Beker, pa nekoliko meseci kasnije i dugogodišnji trener (od juna 2006) Marijan Vajda, a onda i svi ostali do fizioterapeuta…Đoković ih je otpustio. Bila je to, pokazaće se, velika greška Đokovića.

I odjednom Đoković je ostao sam, uz pepe Imaza!

Usledile su povrede u 2017. i lečenje, bezuspešni pokušaji da se u toku te godine vrati u formu i u teniski vrh. Tonuo je na rang listi, ali veći problem je bio što je olako gubio od mnogo slabijih,nije uspevao da se zadrži na turnirima, a nije se znalo da li su porazi više posledica nedovoljnog treniranja ili povrede lakta. Ili podjednako i jednog i drugog.

 

Neuspešna epizoda sa Agasijem

Đoković je tada pokušao da nađe novog trenera i uspeo je da angažuje čuvenog teniskog asa Andreja Agasija. Problem je bio samo u tome što Agasi, koji je imao i ima svoj bogati privatni život i obiman sportski program i zahtevne planove jednostavno nije bio čovek za taj posao. Njega prvo trenerski posao nije zanimao, a i njegova zauzetost nije mu dala priliku da se posveti Đokoviću koji je bio u velikoj agoniji, koju nije hteo da ispolji, iskaže, krio ju je koliko je god mogao.

Ali, na terenu se ta kriza jako dobro videla. Gubio je mečeve, lako, brzo, nije mogao čak da hoda pri kraju drugog seta, koliko je bio nespreman. On koji je mogao da igra punih pet setova, da trči po šest sati u maratonskim mečevima koji su baš po tome ušli u istoriju ( meč sa Nadalom u finalu Australija opena 2012. godine bio je najduži meč u istoriji Grend Slem finala)!

PROČITAJTE: KAO DVOJE ZALJUBLJENIH TINEJDŽERA Makron baš prisan sa Kolindom, evo zašto internet GORI! (FOTO+VIDEO)

Videvši da je đavo odneo šalu, da je fizički nespreman i da ga lakat i dalje boli i umara Đoković je odlučio da ode na riskantnu operaciju lakta i da pokuša da se vrati tenisu zdrav i spreman. Otišao je na operaciju u Švajcarsku februara 2018. Operacija je uspela, a sa Agasijem je u to vreme okončao kratkotrajnu neuspešnu saradnju.

Usledio je oporavak, pa sve intezivniji i jači treninzi i Đoković, koji je bio potpuno van forme, počeo je da se vraća i da igra bolje i da posle godinu ipo dana pobeđuje igrače koji su plasirani među prvih dvadesetak.

Shvatio je i da ne može sam napred, da ne zna sve kako mu se možda jednog trenutka učinilo, pa je pozvao u pomoć dobroćudnog, smirenog, stabilnog Marjana Vajdu, s kojim je osvojio sve trofeje dok su bili zajedno. Vajda je srećom pristao i Đoković je početkom aprila počeo iz turnira u turnir da igra bolje, stabilnije, a da teško gubi kad izgubi. I počeo je kod njega da se vraća onaj pobednički duh, ona neophodna borbenost i požrtvovanje u igri do poslednjeg atoma snage.

 

Na putevima stare slave

Sve bolje fizički sprema, u sve boljoj kondiciji i formi, željan trijumfa i pobeda, oporavljeni i zdravi Đoković odjednom je shvatio da je sposoban da opet pobeđuje i kad je osetio taj vrlo pamtljivi osećaj pobednika – nezadrživo je krenuo u nove velike trijumfe. Velikom, nenadmašnom i jedinstvenom šampionu bilo je lako da se vrati na toliko poznate staze uspeha. Neprikosnoveni vladar teniskih terena toliko godina „zagrizao“ je iznova jabuku uspeha, povratio poverenje u sebe i kako stvari stoje teško će ga iko zaustaviti u ovom novom pohodu na titule, trofeje, pehare, Grend Slemove.

PROČITAJTE: NAJEMOTIVNIJI MOMENAT VIMBLDONA: Stefan u zagrljaju Novaka posle finala! (FOTO) (VIDEO)

Staza uspeha i slave je pred njim, otvorena i slobodna. Četvrta Vimbldonska Grend slem titula osvojena vrlo lako u meču sa mnogo slabijim protivnikom Andersonom 3: 0 (6:2, 6:2, 7:6 /7:2) i sjajni šampionski pehar samo su prvi korak na tom novom Novakovom zvezdanom putu slave.

Ne pojavi li se neka nova mistika, meditacija, ili fama „grljenja drveća“, i neki novi fascinirajući „imazi sa parolama ljubav, mir“ Đoković, zašto to ne reći, kao nemilosrdni šampion i pobednik bez trunke milosti, ima šansu da obori sve moguće rekorde koji su postavljeni u ovom sportu otkako postoji.

Iskreno, mislim da bi trebalo da ovom neponovljivom vanserijskom sportisti to bude glavni cilj. To je i zdrav i ambiciozan cilj! Ostalo je već sve osvojio: i silne titule, veliki novac, opojnu slavu, ali i srca miliona navijača.

Novak to može lako da ostvari, ako ga zdravlje, s Božojom pomoći, posluži.

(BalkansPress / carsa.rs)

Scroll to top