Evropa dosad nije bila tržište za kinesku vojnu industriju. Međutim, Srbija bi mogla da postane odskočna daska kineskoj vojnoj industriji, preko koje bi ova mogla da se pojavi na evropskom tržištu. Iako su mnogi elementi moguće vojne saradnje sa Kinom nejasni, zbog nekompatibilnosti razvojnih programa, mogućnosti za saradnju postoje.

Vojna saradnja između Srbije i Kine dosad nije bila u fokusu Sveobuhvatnog strateškog partnerstva između dve zemlje, ali sada, posle pisma kineskog predsednika Si Đinpinga, ona se nameće kao jedno od polja u kom je moguće produbiti saradnju dveju zemalja.

 

U odgovoru na pismo srpskog predsednika Aleksandra Vučića, Si navodi da je njegova zemlja spremna da sa srpskom stranom razgovara o produbljivanju saradnje i razmene u oblasti vojne trgovine i industrije.

Kineski ambasador u Beogradu Li Mančang.

*Sputnik / Aleksandar Milačić

Saradnja u toj oblasti postaje, navodi Si, važan izraz visokog nivoa međusobnog političkog poverenja i strateškog karaktera bilateralnih odnosa dveju zemalja.

Kineske kompanije su prethodnih godina pokazale interesovanje za saradnju sa srpskom odbrambenom industrijom, ali mnogi elementi te saradnje ostaju nejasni, pre svega zbog nekompatibilnosti proizvodnih programa, smatra vojni analitičar Aleksandar Radić.

„Kod nas, s razlogom, postoji jako uverenje da Kina želi da dođe do tehnologija, do ideja kako bi neke stvari trebalo napraviti, ali i do tržišta, i to je ono što je, možda, najvažnije. Kina nikada dosad nije zaključila ugovor o prodaji nekog složenog borbenog sistema zemlji iz Evrope. Njihovo tradicionalno tržište su azijske zemlje, podsaharske zemlje i neke latinoameričke zemlje koje su prihvatale kineske sisteme i borbene avione, ali nemaju presedan ulaska na neko novo tržište kao što je naše“, kaže Radić.

 

Radić podseća na 2010, kada je Ministarstvo odbrane Srbije pokrenulo proceduru za nabavku višenamenskog borbenog aviona sa svetskog tržišta. Tada je i Kina pokazala interesovanje da uđe u konkurenciju sa vodećim američkim, ruskim i evropskim proizvođačima.

Lovac-bombarder JF-17, odnosno „Čendu FC-1 Sjaolun“, zajednički kinesko-pakistanski projekat, relativno je jednostavan i ima ruski motor koji koriste i avioni tipa MiG-29, ocenjuje Radić.

Ta je ponuda učinjena, dodaje on, sa jasnim razlogom.

„Žele da dođu do prilike da, na bilo koji način, uđu na potpuno novo tržište. U tom kontekstu mislim da je potpuno razumljivo zašto bi Kina želela da ima saradnju sa Srbijom i da ostvari neku početnu referencu, da stvori mostobran na prostoru Evrope kada je reč o vojnoj saradnji na vojnom planu“, zaključuje Radić.

Kombinacija visokog ekonomskog rasta i vojne modernizacije omogućila je Kini da na svetskoj sceni postane jedna od glavnih globalnih igrača u trgovini oružjem i vojnom opremom.

Peking je decenijama imao deficit u trgovini naoružanjem — više je uvozio nego što je izvozio. Međutim, od 2013, izvoz naoružanja iz Kine počeo je da premašuje uvoz. Kina je između 2008. i 2017. izvezla konvencionalnog naoružanja u vrednosti od 14,4 milijarde dolara, što je čini petim najvećim snabdevačem oružja na svetu — posle SAD, Rusije, Francuske i Nemačke.

(BalkansPress / Sputnik Srbija)

Scroll to top