“Obratite pažnju na reči Netanjahua u Vašingtonu i Donalda Trampa u Rijadu. Nemojte o njima misliti kao o političkoj retorici, već kao o mračnom proročanstvu.“

Odlukom Donalda Trampa da odbaci iranski nuklearni sporazum, koja je objavljena prošlog utorka, vreme je da ostatak sveta počne da razmišlja o tome šta bi Treći zalivski rat značio. Odgovor, zasnovan na poslednjih 16 godina američkog iskustva na Velikom Bliskom istoku, je taj da neće biti dobro.

New York Times je nedavno izvestio da specijalne snage američke vojske tajno pomažu vojsci Saudijske Arabije protiv hutskih pobunjenika, koji imaju podršku Irana, u Jemenu. To je bio samo poslednji znak, koji je prethodio saopštenju predsednika Trampa o Iranu, da se Vašington sprema za mogućnost još jednog međudržavnog rata u regionu Persijskog zaliva, piše Tomdispatch.

Prva dva Zalivska rata – Operacija Pustinjska oluja (kampanja iz 1990. godine za isterivanje iračkih snaga iz Kuvajta) i američka invazija na Irak 2003. godine – završila su se američkim “pobedama“ koje su izazvale zarazne vrste terorizma poput ISIS-a, ugrozile milione ljudi, i destabilizovale Veliki Bliski istok na katastrofalan način. Treći zalivski rat – ne protiv Iraka, već protiv Irana i njegovih saveznika – nesumnjivo će rezultirati još jednom američkom “pobedom“ koja bi mogla osloboditi još užasnije sile haosa i krvoprolića.

 

Kao i prva dva Zalivska rata, treći bi mogao uključivati sukobe visokog intenziteta između niza američkih snaga i onih iz Irana, još jedne dobro naoružane države. Iako se poslednjih godina SAD bore protiv ISIS-a i drugih terorističkih entiteta na Bliskom istoku i u drugim zemljama, takva borba ima malo veze sa angažovanjem moderne države koja je odlučna da brani svoju suverenu teritoriju sa profesionalnim oržanim snagama koje imaju volju, ako ne nužno i potrebna sredstva, da se suprotstave velikim američkim oružanim sistemima.

Treći zalivski rat bi se razlikovao od nedavnih sukoba na Bliskom istoku po geografskom rasponu borbi i broju velikih aktera koji bi mogli biti uključeni. Po svemu sudeći, borbeno polje bi se protezalo od obala Mediterana, gde Liban dodiruje Izrael, do Ormuskog prolaza, gde se Persijski zaliv izliva u Indijski okean. Učesnici bi mogli uključivati, sa jedne strane, Iran, režim Bašara al Asada u Siriji, Hezbolah u Libanu, i razvrstanu šiitsku miliciju u Iraku i Jemenu, i, sa druge strane, Izrael, Saudijsku Arabiju, SAD, i Ujedinjene Arapske Emirate (UAE). Ako bi borba u Siriji izmakla kontroli, mogla bi se uključiti čak i ruska armija.

Sve ove snage su se u poslednjih nekoliko godina opremile nizom modernog oružja, osiguravajući da će svaka borba biti intenzivna, krvava i zastrašujuće destruktivna. Iran kupuje asortiman modernog oružja iz Rusije, i poseduje sopstvenu znatnu industriju oružja.

On, zauzvrat, snabdeva Asadov režim modernim oružjem i osumnjičen je za isporučivanje niza raketa i druge municije Hezbolahu. Izrael, Saudijska Arabija i UAE su već dugo glavni primaoci sofisticiranog američkog oružja vrednog nekoliko desetina milijardi dolara, a predsednik Tramp je obećao da će ih snabdeti sa još mnogo više.

To znači da, kada bude pokrenut, Treći zalivski rat bi brzo eskalirao i nesumnjivo bi proizveo veliki broj civilnih i vojnih žrtava, i nove tokove izbeglica. SAD i njihovi saveznici bi pokušali da brzo unište iranske ratne kapacitete, zadatak koji bi zahtevao višestruke talase vazdušnih i raketnih udara, od kojih bi neki sigurno bili usmereni na objekte u gusto naseljenim područjima.

 

Iran i njegovi saveznici bi nastojali da odgovore napadom na mete velike vrednosti u Izraelu i Saudijskoj Arabiji, uključujući gradove i naftne objekte. Moglo bi se očekivati da iranski šiitski saveznici u Iraku, Jemenu i u drugim zemljama počnu sopstvene napade na savez koji je pod vođstvom SAD-a.

Gde bi sve ovo odvelo, kada bi takva borba počela, nemoguće je predvideti, ali istorija 21. veka sugeriše da, šta god da se desi, to neće slediti pažljivo postavljene planove komandnih generala (ili njihovih civilnih nadzornika) i neće se završiti ni očekivao ni dobro.

Takođe je nepredvidivo i kakva bi tačno vrsta incidenta ili niza događaja pokrenula takav rat. Bez obzira na to, očigledno je da se svet približava trenutku kada bi prava (ili je možda bolja reč pogrešna) varnica mogla pokrenuti lanac događaja koji bi doveli do sukoba velikih razmera na Bliskom istoku, u svetlu nedavnog odbacivanja nuklearnog sporazuma od strane predsednika Trampa.

Moguće je, na primer, zamisliti da sukob između izraelskih i iranskih vojnih kontigenata u Siriji podstakne takav sukob. Tvrdi se da su Iranci postavili baze i kako bi podržali Asadov režim i kako bi dostavili oružje Hezbolahu u Libanu. 10. maja su Izraelski avioni pogodili nekoliko takvih lokacija, nakon raketne baražne vatre na izraelsku Golansku visoravan, za koju je rečeno da su je lansirali iranski vojnici u Siriji.

Još izraelskih napada će sigurno uslediti u budućnnosti, jer Iran nastavlja svojim putem da uspostavi i kontroliše takozvani kopneni most preko Iraka i Sirije do Libana. Druga moguća varnica bi mogla uključivati sukobe ili druge incidente izmežu američkih i iranskih pomorskih brodova u Persijskom zalivu, gde se ove dve mornarice često približavaju jedna drugoj na agresivan način. Bez obzira na prirodu inicijalnog sukoba, brza eskalacija do neprijateljstva velikih razmera bi se mogla dogoditi sa vrlo malo upozorenja.

Sve ovo dovodi do pitanja: Zašto se SAD i njihovi saveznici u regionu približavaju još jednom velikom ratu u Persijskom zalivu? Zašto sada?

 

Geopolitički impuls

Prva dva Zalivska rata su, u velikoj meri, bila vođena geopolitikom nafte. Posle Drugog svetskog rata, kako su SAD postale mogo više zavisne od uvozne nafte, približile su se Saudijskoj Arabiji, vodećem svetskom proizvođaču nafte.

Prema Karterovoj doktrini iz januara 1980. godine, SAD su se založile da po prvi put upotrebe silu, ako bude bilo potrebno, kako bi sprečile bilo kakav prekid u tokovima nafte iz Saudijske Arabije i drugih zalivskih zemlja do njihove zemlje i njihovih saveznika.

Naftna geopolitika je takođe pokazala značajnu ulogu u američkoj odluci da intervenišu u Prvom zalivskom ratu. Kada su iračke snage okupirale Kuvajt u avgustu 1990. godine i izgledale spremno da napadnu Saudijsku Arabiju, predsednik Džordž H.V. Buš je objavio da će SAD poslati snage da brane kraljevstvo i tako sproveo Karterovu doktrinu u realnom vremenu.

“Naša zemlja sada uvozi gotovo polovinu nafte koju troši i može se suočiti sa velikom pretnjom njenoj ekonomskoj nezavisnosti,“ izjavio je on, dodajući da je “suverena nezavisnost Saudijske Arabije od vitalnog značaja za SAD.“

Iako je naftna dimenzija američke strategije bila manje očigledna u odluci predsednika Džordža V. Buša da napadne Irak u martu 2003. godine, ona je i dalje postojala. Članovi njegovog unutrašnjeg kruga, posebno potpredsednik Dik Čejni, tvrdili su da je irački vladar Sadam Husein predstavljao pretnju bezbednosti naftnim trasama Persijskog zaliva i da ga je trebalo eliminisati.

Drugi u administraciji su bili željni da nastave sa privatizacijom iračkih državnih naftnih polja i da ih predaju američkim naftnim kompanijama (ideja koja se očigledno zaglavila u umu Donalda Trampa, jer je više puta tokom izborne kampenje 2016. godine tvrdio da je “trebalo zadržati naftu“).

Danas je nafta opala, ako ne i potpuno nestala, kao glavni faktor u geopolitici Persijskog zaliva, dok su ostala pitanja napredovala. Od najvećeg značaja u animiranju trenutnog vojnog suprotstavljanja je eskalacija borbe za regionalnu dominaciju između Irana i Saudijske Arabije.

Obe zemlje sebe vide kao središte mreže istomišljeničkih zemalja i društava – Iran kao lidera šiitskog stanovništva u regionu, a Saudijska Arabija svojih Sunita – i obe su ogorčene na bilo kakve dobitke druge strane. Da bi stvari bile komplikovanije, predsednik Tramp, očigledno gajeći duboku antipatiju prema Irancima, izabrao je da se pridruži saudijskoj velikoj ligi (kako bi on to mogao reći), dok se Izrael Bendžamina Netanjahua, strahujući od iranskog napretka u regionu, takođe oslučio da stane na saudijsku stranu u ovoj igri.

Nekoliko ključnih faktora objašnjavaju ovu tranziciju iz strategije usmerene na naftu, naglašavajući vojnu moć u konvencionalnijoj borbi između regionalnih rivala u koju je već duboko upletena poslednja planetarna supersila.

Za početak, oslanjanje Amerike na uvezenu naftu je značajno smanjeno u poslednjih nekoliko godina, zahvaljujući revoluciji bušenja nafte u SAD, što je omogućilo masovnu eksploataciju domaćih rezervi škriljaca kroz proces frakturiranja.

Kao rezultat toga, pristup zalihama Persijskog zaliva je dosta manji u Vašingtonu nego prethodnih decenija. Prema podacima naftnog giganta BP, SAD su se 2001. godine oslanjale na uvoz od 61% njihove neto potrošnje nafte; do 2016. godine je taj udeo opao na 37% i još uvek pada – a ipak, SAD ostaju duboko uključene u region, kako pokazuje decenija i po neprekidnog rata, borba protiv pobunjenika, udari dronova i druge vrste sukoba.

Napadajući i okupirajući Irak 2003. godine, Vašington je takođe eliminisao veliki bedem sunitske moći, zemlju koju je predvodio Sadam Husein koji je, dve decenije ranije, bio na strani SAD-a u suprotstavljanju Iranu. Ta invazija, ironično, je uticala na širenje šiitskog uticaja i načinila Iran velikim – verovatno i jedinim – pobednikom u godinama rata koji je usledio.

 

Neki zapadni analitičari veruju da je najveća tragedija ove invazije, sa geopolitičke tačke gledišta, bio uspon šiitskih političara sa bliskim vezama sa Teheranom u post-Huseinovom Iraku. Iako trenutni lideri ove države izgledaju kao da namerno nastvljaju putem u njihovom post-ISIS momentu, mnoge moćne iračke šiitske milicije – uključujući i neke koje su odigrale ključne uloge u isterivanju militanata Islamske države iz Mosula i drugih većih gradova – zadržavaju bliske veze sa iranskom Revolucionarnom gardom.

Katastrofalni sami po sebi, ratovi u Siriji i Jemenu su samo dodatno doprineli kompleksnosti na geopolitičkoj šahovskoj tabli na kojoj se Vašington našao nakon te invazije i sa koje se nikada nije izvukao. U Siriji je Iran izabrao da se pridruži Rusiji kako bi očuvali Asadov režim, obezbeđujući im oružje, sredstva i nepoznati broj savetnika iz Revolucionarne garde.

Hezbolah, šiitska politička grupa u Libanu sa značajnim vojnim krilom, poslao je veliki broj svojih boraca u Siriju kako bi pomogao Asadovim snagama. Veruje se da Iranci u Jemenu obezbeđuju oružje i raketnu tehnologiju Hutima, domaćoj šiitskoj pobunjeničkoj grupi koja sada kontroliše severnu polovinu zemlje, uključujući i glavni grad Sanu.

Saudijci, zauzvrat, igraju sve aktivniju ulogu u podsticanju njihove vojne moći i zaštiti ugroženih sunitskih zajednica širom regiona. U želji da se odupru i preokrenu ono što oni vide kao iranski napredak, pomogli su oružanim milicijama ekstremne vrste i očigledno čak i grupama povezanih sa Al Kaidom u napadima od strane iranskih šiitskih snaga u Iraku i Siriji.

2015. godine, u slučaju Jemena, organizovali su koaliciju sunitskih arapskih država da suzbiju hutske pobunjenike u brutalnom ratu koji je uključivao blokadu zemlje, pomažući proizvodnji masovne gladi i nemilosrdnoj američkoj kampanji, koja često udara civilne mete uključujući pijace, škole i venčanja. Ova kombinacija je pomogla da se proizvede oko 10.000 civilnih smrtnih slučajeva i jedna humanitarna kriza u toj već osiromašenoj zemlji.

Kao odgovor na ove događaje, Obamina administracija je nastojala da smiri situaciju pregovarajući o nuklearnom sporazumu sa Iranom. Međutim, takva strategija nikada nije dobila podršku Izraela ili Saudijske Arabije. I tokom Obaminih godina, Vašington je nastavio da podržava obe ove zemlje na značajan način, uključujući i snabdevanje velikom količinom vojne opreme, dopunjavanje saudijskih aviona u vazduhu kako bi mogli da prodru dublje u Jemen, i pružajući Saudijcima obaveštajne podatke o metama u njihovom katastrofalnom ratu.

 

Anti-iranski trijumvirat

Sva ova regionalna dešavanja, posle izbora Trampa samo su dobila dodatni zamah.

Prvi od njih je, naravno, predsednik Tramp. Tokom svoje predizborne kampanje, on je redovno osporavao nuklearni sporazum koji su Iran, SAD, Britanija, Francuska, Nemačka, Rusija, Kina i Evropska unija potpisali u julu 2015. godine. Zvanično poznat kao Zajednički sveobuhvatni plan akcije (JCPOA), ovaj sporazum je primorao Iran da obustavi svoj program obogaćenog uranijuma u zamenu za ukidanje svih sankcija vezanih za nuklearno oružje.

To je bio plan kog se Iran čvrsto držao. Iako su predsednik Obama, mnogi visoki američki zakonodavci, i većina evropskih lidera tvrdili da je JCPOA – bez obzira na njegove propuste – pružio značajno ograničenje iranskim nuklearnim (i drugim) ambicijama, Tramp ga je konstatno osporavao kao “užasan sporazum“ jer nije uspeo da eliminiše i poslednji ostatak iranske nuklearne infrastrukture ili zabrani raketni program te zemlje. “Ovaj sporazum je bio katastrofa,“ rekao je on Dejvidu Sangeru iz New York Times-a u martu 2016. godine.

Iako Tramp, koji je svoju administraciju napunio Iranofobima, uključujući i njegovog novog državnog sekretara i novog savetnika za nacionalnu bezbednost, izgleda kao da gaji izvorni animozitet prema Irancima, možda zato što ne postupaju prema njemu sa obožavanjem koje misli da zaslužuje, on je slab na saudijske članove kraljevske porodice, koji to čine. U maju 2017. godine, na svom prvom putovanju u inostranstvo kao predsednik, on je otputovao u Rijad, gde je izveo ples mačevima sa saudijskim prinčevima i upustio se u hvalisavo prikazivanje bogatstva koje samo naftni moćnici mogu priuštiti.

Dok je bio u Rijadu, on se u velikoj meri posvetio tadašnjem zameniku princu Muhamedu bin Salmanu, 31-godišnjem sinu kralja Salmana i ključnom arhitekti geopolitičkog takmičenja sa Irancima. Princ Muhamed, koji služi kao ministar odbrane i proglašen je princem u junu 2017. godine, glavni je pokretač koji stoji iza kraljevskog (do sada neuspešnog) napora da uništi hutske pobunjenike u Jemenu i poznat je po tome da ima oštre anti-iranske stavove.

Na ranijem svečanom ručku u Beloj kući u martu 2017. godine, činilo se da su Bin Salman, ili MBS kako ga ponekad nazivaju, i predsednik Tramp postigli implicitan dogovor o zajedničkoj strategiji za targetiranje Irana kao regionalne pretnje, odbacujući nuklearni sporazum, i time postavljajući scenu za eventualni rat da savladaju tu zemlju, ili barem da sruše režim koji je vodi.

 

Dok je bio u Rijadu, predsednik Tramp je na konferenciji sunitskih arapskih lidera rekao da “od Libana do Iraka i Jemena, Iran finansira, naoružava i obučava teroriste, milicije i druge ekstremističke grupe koje šire razaranje i haos širom regiona. To je vlada koja otvoreno govori o masovnim ubistvima, obećavajući uništenje Izaela, smrt Amerike, i propast mnogih lidera i naroda u ovoj prostoriji.“

Iako nisu bile prijatne Saudijcima, Emiratima, Kuvajtu i drugim sunitskim vladarima koji su slušali, te reči su odražavale stavove trećeg ključnog partnera u strateškom trijumviratu koji bi uskoro mogao dovesti region u sveobuhvatni rat, izraelskog premijera Bendžamina Netanjahua, takođe poznatog i kao “Bibi.“

On već godinama govori protiv iranskih ambicija u ragionu i preti vojnim akcijama protiv bilo kog iranskog poteza koji bi, kako je on to video, uticao na izraelsku bezbednost. Sada, u Trampu i saudijskom princu, on ima saveznike svojih snova. Tokom Obaminih godina, Netanjahu je bio žestoki protivnik iranskog nuklearnog sporazuma i iskoristio je retko pojavljivanje pred zajedničkom sednicom Kongresa u martu 2015. godine da ga osudi bez ikakvih konkretnih dokaza. On nikada nije – sve do dana pre nego što se Tramp povukao iz sporazuma – prestao da radi na ubeđivanju predsednika da bi taj sporazum trebalo odbaciti i napasti Iran.

U tom govoru u Kongresu 2015. godine, Netanjahu je izneo viziju Irana kao sistemske opasnosti koju bi kasnije prisvojili Tramp i njegovi saudijski partneri u Rijadu. “Iranski režim predstavlja veliku pretnju ne samo Izraelu, već i miru u celom svetu,“ tvrdio je on u tipično hiperboličnoj izjavi. “Podržan od strane Irana, Asad ubija Sirijce. Podržani od strane Irana, šiitske milicije preplavljuju Irak. Podržani od strane Irana, Huti preuzimaju kontrolu nad Jemenom, preteći strateškom moreuzu u Crvenom moru. Uz Ormuski prolaz, to bi Iranu dalo drugu tačku blokade u svetskom snabdevanju naftom.“

Sada Netanjahu igra glavnu ulogu u vođenju već oštećenog regiona u rat koji bi ga mogao još više uništiti, proizvesti još terorističkih grupa (i terorisati civile), i stvarajući haos na potencijalno globalnom nivou, s obzirom da Rusija i Kina podržavaju Irance.

 

Pripremanje za rat

Obratite pažnju na reči Netanjahua u Vašingtonu i Donalda Trampa u Rijadu. Nemojte o njima misliti kao o političkoj retorici, već kao o mračnom proročanstvu.

U narednim mesecima ćete slušati mnogo više takvih proročanstava, jer se SAD, Izrael i Saudijska Arabija približavaju ratu sa Iranom i njegovim saveznicima.

Iako će ideologija i religija igrati ulogu u onome što sledi, osnovni podsticaj je geopolitička borba za kontrolu većim regionom Persijskog zaliva, sa svim njegovim bogatstvima, između dve grupe zemalja, od kojih je svaka odlučna da prevlada.

Niko ne može sa sigurnošću reći kada će, ili čak da li će, ove moćne sile proizvesti novi razarajući rat ili niz ratova na Bliskom istoku. Druga razmatranja – neočekivana eksplozija na Korejskom poluostrvu ako se pregovori predsednika Trampa sa severnokorejskom Kim Džong Unom završe neuspešno, nova kriza sa Rusijom, globalna ekonomska kriza – mogla bi skrenuti pažnju negde drugo, smanjujući važnost geopolitičkog takmičenja u Persijskom zalivu.

Novo rukovodstvo u bilo kojoj od ovih ključnih zemalja bi moglo slično dovesti do promene kursa. Na primer, Netanjahu je u opasnosti da izgubi vlast zbog istrage izraelske policije o njegovim navodnim korumpiranim delima, a Tramp, pa ko zna? Međutim, bez takvog razvoja, put ka ratu, koji će sigurno biti put do pakla, je otvoren sa Trećim zalivskim ratom koji vreba na horizontu.

(Webtribune.rs)

 

Scroll to top