Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan doputovao je proteklog meseca u zaleđenu Moskvu kako bi se susreo sa svojim ruskim kolegom Vladimirom Putinom. To bi ličilo na samo još jedan u nizu susreta dva snažna lidera koji imaju mnogo toga zajedničkog da se u pozadini ne krije činjenica pogoršanja američko-turskih odnosa i novi talas ruskog ekspanzionizma koji je zahvatio Aziju i Bliski istok.

Erdogan, koji je bio revoltiran zbog sankcija SAD, evidentno se osećao prijatno u društvu „svog starog prijatelja“. Putin je istakao da se rusko-turska robna razmena naglo povećala i da će uskoro dostići cifru od 100 milijardi američkih dolara, dok je broj ruskih turista u Turskoj dostigao rekordan broj od šest miliona. Međutim, ne radi se samo o ekonomiji. Za Putina, to je bila još jedna prilika da prikaže svoju sve jasniju viziju Evroazijskog saveza sa centrom u Moskvi koji se suprotstavlja američkim i zapadnim interesima.

Turska, kao NATO članica koja se dugi niz godina tokom Hladnog rata sukobljavala sa Sovjetima, još uvek je domaćin američke vojne baze Indžirlik i kontroliše prolaz od Crnog mora do Mediterana kroz Bosforski moreuz. Sve ovo čini Tursku vrednom udvaranja.

 

Zaprepašćenje u Vašingtonu

Kupovina ruskog sistema vazdušne odbrane S-400 od strane Ankare izazvala je zaprepašćenje u Vašingtonu koji je pokušao to da spreči nudeći Turskoj rakete Patriot. Ugovor o kupovini S-400, koji je koštao dve i po milijarde američkih dolara, potpisan je decembra 2017. godine i očekuje se da će četiri baterije biti isporučivane od jula. „SAD su pokušale da prisile Tursku da odustane od saradnje u vojnoj industriji sa Rusijom“ izjavio je Ruslan Mamedov, stručnjak za Bliski istok pri Ruskom savetu za međunarodne odnose. „Međutim, Turci su odlučni da sami donesu odluku“.

Naravno, Moskva ima tačke neslaganja sa Ankarom. U sirijskom sukobu, ruski ciljevi – podupiranje Damaska i zadržavanje uticaja u Siriji i šire – jedva da su usklađeni sa turskim. Tu je i Jermenija, u kojoj je Rusija rasporedila pet hiljada vojnika i oružje u dve baze na turskoj granici, na Erdoganovo nezadovoljstvo. Međutim, Moskva i Ankara se očigledno međusobno udvaraju jedna drugoj. Na to utiče prijateljstvo između dvojice lidera, kao i tenzije sa Zapadom.

Moskvi možda nedostaju kapitalni resursi i globalni brendovi kakve imaju njeni konkurenti, ali Putin ambiciozno teži da obnovi hladnoratovsku ulogu Rusije kao globalnog igrača i promotera Evroazijske integracije. Umesto komunizmom, Putin je naoružan pragmatizmom, jačajući tradicionalno ruske zone interesa i pridobijajući nove prijatelje snabdevanjem energijom, oružjem i srdačnom dozom anti-zapadnjaštva kao održivim instrumentima politike.

 

Prijatelj sa Teheranom i Rijadom

Turska je samo jedan od bliskoistočnih prioriteta Kremlja. U Siriji, Moskva održava vladu Bašara al-Asada na snazi i teži da ubrza njenu obnovu. Sirija je najveći ruski regionalni saveznik i njen morski balkon na Mediteranu. Zalivske zemlje takođe igraju značajnu ulogu. Tipičan primer je Putinovo izvanredno zbližavanje sa Saudijcima. Decenijama je Saudijska Arabija imala teške odnose sa Rusijom, ali Putin je sada u prijateljskim odnosima sa saudijskim kraljevskim porodicama, uključujući i kontroverznog prestolonaslednika.

Putin je 2007. godine posetio Rijad u sklopu prve zvanične posete ruskog lidera i tamo se susreo s kraljem Abdulahom. Deset godina kasnije, 2017. kralj Salman otišao je u prvu istorijsku posetu Moskvi, vodeći sa sobom delegaciju od 1,500 ljudi. Međutim, prava hemija je uspostavljena onda kada su Putin i saudijski vladar sedeli jedan pored drugog na ceremoniji otvaranja Svetskog prvenstva u fudbalu u Moskvi. Saudijci sada blisko sarađuju sa Rusima u različitim oblastima – regionalnoj bezbednosti, trgovini, transportu, ali, iznad svega, u prodaji energenata i oružja.

Sa svetskim tržištima nafte kao najvećim prioritetom za obe strane, razgovori oko potencijalnog učešća Saudi Aramko kompanije u Novatekovom drugom projektu eksploatacije tečnog prirodnog gasa na Arktiku (Novatek’s Arctic LNG 2 project) kao i saudijske investicije u ruske projekte, okupirali su svetske naslove. Mediji su preneli da su ugovori o oružju vredni oko tri milijarde dolara. Oni predviđaju lokalnu proizvodnju oružja u kraljevstvu i mogućnost transfera tehnologije ruskih protivtenkovskih raketa, raketnih bacača i čak raketa S-400.

 

Kada su se zalivske zemlje posvađale s Katarom i prekinule sve veze, uključujući i vazdušne veze sa Dohom, na scenu su stupili izaslanici i diplomate iz Kremlja, uveravajući Katarce da Rusija snažno stoji uz njih. Odnosi su ojačali nakon Svetskog prvenstva 2018. godine, a zbog narednog Svetskog prvenstva koje će se održati u Kataru 2022. godine, čitava „armija“ katarskih zvaničnika obišla je Rusiju kako bi učila od Rusa. Naročito su bili impresionirani navijačkim zonama i ličnim sistemom za praćenje navijačkih identifikacionih kartica koji planiraju da kopiraju. Ruski turisti sada uživaju u bezviznom režimu ulaska u Katar. Ovo su impresivno pragmatični manevri (potezi) Putina, s obzirom na to da je Katar prethodno podržavao čečenske separatiste protiv Moskve.

Snažne veze Moskve sa Bliskim istokom su takođe osigurane nuklearnom energijom. Moskva je pomagala izgradnju turske nuklearne elektrane Akuju, egipatske nuklearne elektrane Daba i iranske Bušer elektrane. „Rusija je zapravo prva zemlja koja je izgradila nuklearne elektrane na Bliskom istoku“, dodao je Mamedov. Neuobičajeno je to što Moskva takođe uživa prijateljske veze sa dva najžešća regionalna konkurenta. „Uloga Rusije u regionu će nastaviti da raste“, rekao je Vladimir Fitin, stručnjak za Bliski istok iz Ruskog centra za strateške studije, provladinog istraživačkog centra. „Ruske veze sa glavnim rivalima u regionu, Saudijskom Arabijom i Iranom, samo će dalje rasti u 2019.“

Iransko-ruski odnosi bili su u centru pažnje tokom Putinove posete Iranu u novembru. Iranski vrhovni vođa Ali Hamnej, sa kojim se Putin sastao, pozvao je na pojačanu saradnju u izolaciji SAD-a. U trilateralnim razgovorima, predsednici Hasan Rohani, Putin i Hejdar Alijev iz Azerbejdžana potpisali su „Teheransku deklaraciju“ koja predviđa izgradnju međunarodnog transportnog koridora Sever-Jug koji će povezati Moskvu sa Persijskim zalivom. Zvanični datumi otvaranja ove vitalne trase nisu objavljeni, ali se očekuje da će projekat startovati do sredine 2020. godine.

 

Pogled prema istoku

Moskva takođe daje prioritet snažnim vezama sa Pekingom, koji predstavlja prosperitetnog partnera u vreme pogoršanih odnosa sa Zapadom. Poslovi oko nafte i gasa sa Kinom su prioritet. Aleksander Lomanov, glavni istraživač u Ruskom institutu za Daleki istok, napominje da su veze „veoma stabilne i da se, zapravo, ne mogu očekivati neke oštre promene“. On ističe: „Obe zemlje će verovatno istaći „bilateralnu saradnju i prijateljstvo“ ove godine kada se obeležava 70 godina od uspostavljanja diplomatskih odnosa između Pekinga i Moskve“.

Za Moskvu, jedan od efikasnijih načina da održi „zone interesa“ jeste Šangajska organizacija za saradnju. Međutim, zbog svojih ogromnih kapitalnih resursa, Peking verovatno ima snažniji glas u tom telu. Da bi ga ograničila, Moskva održava odnose sa protivnicima Kine i regionalnim rivalima, Indijom i Vijetnamom.

Instrument za to je prodaja oružja. Hanoj je kupio ruske podmornice, dok je NJu Delhi razmatrao kupovinu ruskih borbenih aviona Su-30, koji će biti montirani lokalno. Procenjeno je da bi posao oko nabavke Su-30 vredeo više od milijardu evra.

Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan doputovao je proteklog meseca u zaleđenu Moskvu kako bi se susreo sa svojim ruskim kolegom Vladimirom Putinom. To bi ličilo na samo još jedan u nizu susreta dva snažna lidera koji imaju mnogo toga zajedničkog da se u pozadini ne krije činjenica pogoršanja američko-turskih odnosa i novi talas ruskog ekspanzionizma koji je zahvatio Aziju i Bliski istok.

 

U Africi, Rusiji je potrebna dugoročna strategija za takmičenje sa velikim prisustvom Kine i Evropske unije. Tokom Hladnog rata, skoro polovina Afrike, koju su činile zemlje sa instaliranim komunističkim i prosvojevtskim režimima, bila je je u orbiti Moskve. Ti dani su odavno nestali. Prisustvo Moskve na ovom kontinentu se dramatično smanjilo.

Sada, Kremlj radi na tome da nadoknadi tri izgubljene decenije. Ministarstvo spoljnih poslova razmišlja ambiciozno. Ovog leta, ministarstvo planira da u Moskvi okupi više od 50 afričkih lidera na pan-afričkom samitu, slično Afričkim samitima koje redovno održavaju Kina i EU. Prema navodima ruskih medija, ruski privatni vojni izvođači radova rade u najmanje 10 afričkih zemalja.

Nadalje, ruski izvođači radova su, navodno, osigurali bezbednost ugroženom predsedniku Venecuele Nikolasu Maduru. Venecuela je primer kako Moskva zadržava „vitalne interese“ u Latinskoj Americi. Rusija je izrazila snažnu podršku Maduru, upozoravajući protiv američke intervencije. To nije tek puka retorika. Ruski avioni uočeni su u januaru na aerodromu u Karakasu, što ukazuje na to da je Moskva prevozila robu i ljudstvo. Bilo je i nepotvrđenih izveštaja o venecuelanskim zlatnim rezervama koje se skladište u Rusiji i odnose u Dubai, gde se zlato pretvara u gotovinu, a zatim vraća u Karakas.

Sve ovo označava agresivnu globalnu ekspanziju Kremlja – ekspanziju zbog koje se čini da pohabani odnosi  Moskve sa Briselom i Vašingtonom neće uskoro biti popravljeni.

(BalkansPress / Izvor: Novi Standard)

Scroll to top