Priča o jednom događaju u školi iz pera naše čuvene pesnikinje i pripovedača Desanke Maksimović, pokazuje na dirljiv i upečatljiv način šta znači biti pravi pedagog.

Toga dana učitelj je došao na čas malo kasnije i u razredu zatekao čitavu vrevu. Dečačići, još okruglasti koliko su mali, kotrljali su se kroz učionicu, nijedan nije bio na svom mestu. Obuzeti nekim naročitim uzbuđenjem nisu ga ni primetili, i tek kad je lupnuo dlanom o sto, zabezeknuto zastadoše.

– Šta je to? – viknu učitelj. – Jeste li vi đaci ili obična mala deca?

Ovaj prekor je delovao. Oni brzo otrčaše na svoja mesta.

Učitelj onda mirnije upita:

– Zašto je danas takav nemir? Zar još niste naučili šta je škola?

Jedan mali se diže i javi bez ikakvih uvijanja, u jednom dahu:

– Gospodine, nestalo lenjira.

Opet svi zagrajaše. Hteo je svaki da objasni odakle je i kad lenjira nestalo, koliki je, čiji je. Krađa je bila prvo zlo koje su u svom malom životu sreli, te su bili vrlo uzbuđeni.

Učitelj podiže ruke uvis, to je bila zapovest da ćute.

– Dakle, lenjir je Milanov, ostao je u drugoj klupi kad ste pošli na odmor – reče on.

– Jeste, jeste. U drugoj klupi je ostao.

Sva su deca bila oduševljena. Neka su se trudila da budu zabrinuta zbog lenjira, ali im nije polazilo za rukom: iz očiju je sijala radost zbog ovoga burnog događaja.

– Možda je lenjir pao pod klupu. Pogledajte dobro! – reče učitelj.

– Nije, nema ga pod klupom – javiše uglas.

 

Mada su svi ovi mali početnici u životu znali da ne valja krasti, bili bi toga časa svi razočarani da je lenjir odnekud iskrsnuo pod klupom. Jednodušno su želeli kakav veći i strašniji događaj.

Učitelj je znao da od njega upravo očekuju sve.

– Gledajte me pravo u oči! – zapovedi im.

Svi ga netremice gledahu, ko u oči, ko u čelo, ko u boru na levom obrazu. Već počeše oči da im suze od upornog gledanja.

Ali nade da se pogodi ko je lopov, nije bilo mnogo. Učitelj ih je posmatrao jednog po jednog. Čas su mu se činili svi nevini, čas je opet mogao u svakog da posumnja.

Javi se neki mališan iz zadnje klupe:

– Zasuzile su mi oči, ne mogu više da vas gledam pravo.

S novog kraja je detinjski slobodno pitao drugi:

– Jeste li pogodili ko je lopov? Jedva čekam da znam.

– Mir, mir! – reče učitelj. – Počeo sam da pogađam. U onoga ko je uzeo lenjir, počeo je nos da crveni. Zacelo od stida.

Deca počeše jedno drugo da gledaju podozrivo. Milan, kome je bilo nestalo lenjira, diže se i javi.

– U Petra se sav nos crveni.

A učitelj se poče glasno smejati i reče:

– A Petru je nos crven od zime. To je crvenilo sasvim drukčije. Ali ima jedan među vama kome se nosić od stida zacrvenio.

 

I učitelj poče ponovo da ih posmatra. Tu iznenada opazi kako Miša drži glavu pognutu. Nos mu je, istina, sasvim beo, ali ima uči zagasito crvene. Dok su se drugi okretali i zavirivali jedan u drugog, on je krišom prstom dodirivao svoj nos, trudeći se da, zažmurivši jednim okom, drugim sagleda vrh nosa.

Prošetavši između klupa učitelj reče:

Ima još jedan znak po kome sam poznao ko je uzeo tuđi lenjir. Na ramenu tog deteta sedi ptica i plače. Žao joj je što je nije poslušalo kad mu je govorila da ne dira lenjir.

Opet je neopisan žagor u razredu.

– Vidi li se ta ptica? – pitaju puna sumnje deca, sluteći da učitelj pričom o ptici želi samo da pronađe lopova.

– Vi je ne vidite, ali sam je ja dobro opazio.

Neka starija deca počeše poverljivo da se smeše na učitelja, kao da bi mu time htela pokazati kako vrlo dobro razumeju što tako govori i da su mu saučesnici. Oni manji su gledali zbunjeno.

Miša je sad opipao krišom prvo jedno pa drugo rame. U razredu je bila vreva pa niko nije primetio šta je on učinio. I učitelj se pravio kao da nije video, samo se opet nasmeši pa se naglo uozbilji i digavši ruke uvis zapovedi.

– Mir sad. Lopova smo našli.

– Ko je? Ko je? – pitali su mališani sa svih strana.

– To se svima ne govori – ozbiljno ih preseče učitelj. – Dosta je što ja znam. Dete koje je lenjir uzelo to neće nikad više činiti. A sad ja odoh u kancelariju, vi ćete tamo sve jedan po jedan ulaziti i onaj ko je uzeo lenjir predaće ga meni da ga vratimo Milanu.

Ulazili su đaci veselo, sve jedan po jedan, i još veseliji izlazili od učiteja. Ušao je i Miša zbunjen i crvenih ušiju, ali se i on vratio veseo iz kancelarije. Veseliji nego drugi.

Sutradan je učitelj Milanu vratio lenjir. Sva deca su radosno tapšala, pa i Miša, i učitelj.

(Izvor: detinjarije.com)

Scroll to top