Neki čovek putovao ka velikoj kući. Ka poslednjoj stanici svih ljudi. Posmatrao je… i posmatrao...

Uz put je bilo mnogo toga: predivne ptice pevačice i veselo cveće. Pevao je i smejao se s njima. Zaustavljao se kraj uplakane dece, plakao s njima i otirao im suze. Sve je skupljao u svom srcu. A ruke je držao slobodne, da bi njima mogao mahati, milovati ili svirati frulu.

– Nije li ovaj siromašak? – govorili su ljudi.

– Nisam li bogat? – mislio je on sam.

Tako on dođe na velika vrata poslednje stanice svih ljudi. Bog sam mu otvori.

– Tebe sam već više puta video – reče čovek. – U pticama, cveću, u nasmejanim ljudima. Nisam li te video da plačeš u suznim očima dece?

 

 

Bog samo reče: – Uđi! U velikoj je kući pevao hor: – SREĆAN ČOVEK VIDI DALJE OD HORIZONTA! ♫

Drugi čovek putovao ka velikoj kući. Ka poslednjoj stanici svih ljudi. Nosio je teške kovčege. Sve što je na putu otkrio, hteo je imati i zadržati… Ruke su mu bile preslabe da to sve prihvate.

– Biti bogat znači biti srećan! – naučio je.

Svakog dana brojao je svoje kovčege da vidi nije li uz put šta izgubio. Uvek je brižno pazio da se ne spotakne o kamenje ili da se ne oklizne na travi. Tako su mu oči bile potpuno zaposlene. Tako dođe on na velika vrata poslednje stanice svih ljudi.

Bog mu sam otvori. – Zašto mi ne pomogneš? – reče čovek. – Ne mogu sam sa svim ovim prtljagom na vrata! Nije prepoznao Boga. Mislio je da je vratar. Dade mu napojnicu i pomisli u sebi: – Šta ću ja ovde, zapravo?

– Da, šta hoćeš ti ovde, zapravo? – reče Bog. – Mi se uopšte ne poznajemo. U velikoj kući pevao je zbor: – SREĆAN ČOVEK VIDI DALJE OD HORIZONTA! ♫

Ovaj čovek nije shvatio pesmu.

Ne shvata je ni danas.

(Nepoznat autor)

 

Scroll to top