Zima stisnula Babino Polje. Bliži se Božić. Susnežica. Selom korača žena umotana u zimsku odeću. Iako je već sumrak još uvek joj se dah ocrtava u ledenom vazduhu. Selo se stislo u sebe i skriva se od zime. Nigde nikoga. Samo se trake dima izvijaju ponad zabeljelih krovova.

Evo je već pred mesnom kućom, blago udara po vratima. Otvori joj nasmešeni don Niko i uvede je u toplu dnevnu sobu. Petrolejka titra sa zida ponad stola i stvara igru svetla i sena po slabo osvetljenoj prostoriji. Žena je došla radi sina, boji se za njega. Pognuta ćuti i pije čaj. Don Niko je samilosno gleda, zna što je muči, već je više puta dolazila. Dugo šute. Čuje se zveket limenih oluka po kojima padaju kaplje otopljena snega.

“Marija”, reče blago don Niko, “ispričat ću ti jednu priču.” Žena živo pogleda k njemu.

“Bejaše u nekom selu”, započe on gledajući blago u nju, “žena, baš poput tebe, brižna majka, koja se teskobno brinula za svoje dete. Sin joj u pubertetu pa kasno izlazi, laže i radi što treba i što ne treba. Nikako da ga urazumi. Činila pokore, zavete, hodočašća, ali kao da je Bog ne sluša pa joj sin sve više izmiče iz ruku. Čitala je u Bibliji ono ‘kucajte i otvorit će vam se’ pa moli dan-noć, kuca, dosađuje, kao udovica iz Isusove priče…

 

Jedan dan, tako, kleči sama u dnevnom boravku, moli za sina. Napolju zima. Predveče, a mir i tišina baš kao večeras. Kad najednom, udar vetra rastvori prozore i raznese zavese, a s hladnim vetrom nadođe mrmor nekakav iz dubine, kao kad nailazi potres pa sve prožme jezom. Bljesnu svetlost, a pred njom se stvori neko biće. Lik mu ognjem satkan. Oči mu plam, a za njim se rastvara plavet. Žena premrla od straha.

‘Ne boj se ženo. Ja sam anđeo Gospodnji, nosim ti poruku Pradavnoga.’

Glas anđelov kao blaga tutnjava, sva kuća treperi – zvecka posuđe u kredencima. Napunila se kuća omamljivog mirisa.

‘Ženo, pita te Svevladar, ko je stvorio sina za kojeg se moliš?’

Žena se ne usudi dignuti oči, a glas je izdao pa ne može ni slova prozboriti.

‘On’, reče žena jedva jedvice, sklupčana na podu.

I još: ‘Zar nisam rekao da se ne brinete, da ni jedan list ne padne, a da ga moja ruka na zemlju ne položi; u mojoj ruci i najneznatnije zrnce peska stoji. Ako bih izmaknuo svoju ruku, sve bi se u ništavilo survalo. I tvoj sin na mojim je rukama.’

Na spomen sina žena podiže glavu i gleda u svetlost. Anđeo nastavi umilnim glasom prenositi reči Pradavnoga:

‘Lancima svojih teskoba i briga vezuješ ga na tvoje ruke. Zar će tamo biti sigurniji nego u mojim rukama? Pusti ga k meni. Neće pasti u mrak, ako ga pustiš, već u moje krilo. Zato neka tvoja molitva bude: Vraćam ga tebi Višnji jer ti si ga stvorio. Oslobodi mi srce sebičnosti i daj mi snage da ga mogu predati u tvoje ruke.’

Ženi se činilo da je dete, dok se drži njezinih ruku, koliko-toliko sigurno. Ohrabrila se malo, pa onako s poda, gleda u ono biće sve u ognju. Na licu joj odsjaj nebeske svetlosti koja ne pali oči. ‘Ali kako to, zar da se ne brinem za svoje dete, pa zar mu nisam majka?’ ne da se ona.

‘Ženo, upravo molitva predanja deteta Svemogućem, i zahvala za njega, najveća je briga koju možeš učiniti. Takvom ljubavlju najviše ćeš mu pomoći jer ljubav je dete slobode, a sebičnost vodi u smrt.’

Žena potvrdno kimnu glavom. Ova nebeska pojava prože je svu nekim mirom.

‘Neka ti učiteljem bude Abraham’, nastavi anđeo, ‘koji je imao hrabrosti zaroniti u tu gorku, ali oslobađajuću bol i položiti dete na Božje ispružene ruke. Konop kojim ga je vezao, konop je Božje ljubavi. Zamahom noža, nad vlastitim sinom, sasekao je zadnji ostatak navezanosti. Tek tada, po sinu, kojeg je vratio Bogu, postao je ‘ocem mnogih naroda’. Mir Božji s tobom.’

 

Još jednom bljesnu svetlost i anđeo ode od nje. Žena ostade u mraku, u kući ispunjenoj mirisom nalik tamjanu. Nad svime mir i tišina, a ona kao blažena kleči”, završi don Niko priču.

Opet nasta tišina. Samo se čuje kako iz peći pucketa vatra.

“Hvala vam”, reče žena nakon dugog razmišljanja.

Don Niko kimne glavom da prihvata i blagoslovi ženu kojoj sada u očima svetli neka nova nada. Dok izlaze u mrak, na put, ona se zahvalno smeši. “Polako samo Marija, da ne padneš!” viče za njom kad je malo odmakla. Isprati je pogledom i učini prema njoj znak krsta. Pre nego će ući pogleda u nebo i vide zvezde. “Bože moj, još par dana i već Božić”, promrmlja sam za sebe, a na licu mu se ukaže osmeh.

———-x———-

Predati dete Bogu ne znači više ga ne odgajati i pustiti ga da radi što hoće. To znači i dalje upozoravati, odgajati, savetovati samo sa slobodnim srcem. Kad je srce slobodno, onda je ljubav istinska i saveti su mudri, a ujedno je lakše prepoznati kako i kada detetu ukazati poverenje – koje znači ostaviti detetu prostora i za grešku…

Moraš naučiti što je bitno, a što je nebitno. Sasvim sigurno, na primer, škola i ocene i „što će susedi reći?“ nije najbitnije na svetu, ako je uopšte bitno…

Šta onda treba da promenim? Ne treba menjati ponašanje, nego prepoznati svoju unutrašnju navezanost, strah, nepoverenje u Boga…, a sve to kroz Božju prisutnost u molitvi i onda će se vremenom naše ponašanje samo od sebe promeniti…

(Petar Nodilo SJ)

 

Scroll to top