Legenda kaže da je nekada davno postojao mladić po imenu Narcis, koji je bio toliko lep da se svako ko bi ga pogledao istog trenutka u njega zaljubio.

To se dogodilo i nimfi po imenu Eho, ali on nije obraćao pažnju na nju, zbog čega je venula od tuge sve dok od nje nije ostao samo glas. Nemezis, boginja Osvete, bacila je čini na oholog Narcisa kome je od tada bilo suđeno da se zaljubi u svoj odraz na površini jezera, nad kojom je stajao opčinjen sopstvenom lepotom, sve do smrti, nakon koje su ga bogovi pretvorili u cvet.

Kada je Narcis umro, došle šumske nimfe i zatekle dotle slatkovodno jezero pretvoreno u krčag slanih suza.

– Zašto plačeš? – upitaše šumske nimfe.

– Plačem za Narcisom – reče jezero.

– Ah, nimalo nas ne čudi što plačeš zbog Narcisa – nastaviše one. I pored toga što smo mi sve stalno trčale za njim po šumi, ti si bilo jedino koje je imalo priliku da izbliza posmatra njegovu lepotu.

– Pa zar je Narcis bio lep? – upita jezero.

– A ko bi to osim tebe mogao bolje da zna? –odgovoriše iznenađene nimfe. – Na kraju krajeva, on se svakoga dana s tvojih obala naginjao nad tebe.

Jezero je za trenutak zaćutalo. Najzad, reče:

– Ja plačem za Narcisom, ali nikad nisam primetilo da je Narcis lep. Oplakujem Narcisa zato što sam, uvek kada bi se on nagao nad mene, moglo u dnu njegovih očiju da vidim odraz svoje sopstvene lepote.

A u dubini vaših očiju čiji lik se oslikava?

(BalkansPress | Oskar Vajld, iz "Alhemičar"-a - Paulo Koeljo)

Scroll to top