Jednog dana Buda je sedeo u šumi s tridesetak svojih učenika. Imali su izvrstan ručak i uživali u međusobnom društvu. U jednom trenutku pokraj njih je prošao jedan seljak koji je bio vrlo nesrećan. Upitao je Budu i monahe jesu li možda putem videli njegove krave. Buda mu je odgovorio da nije video nikakve krave u prolazu.

Seljak im je onda objasnio, “Dragi moji, ja sam tako nesrećan. Imam dvanaest krava i ne znam zašto su sve pobegle. Imam i nekoliko hektara zasada sezamovog semena, a insekti su sve pojeli. Toliko patim da razmišljam da sebi oduzmem život. “

Buda mu je rekao, “Nažalost, moj prijatelju, nismo videli nikakve krave kako prolaze ovuda. Možda da ih potražiš u drugom smeru. “

Seljak mu je zahvalio i otišao dalje u potragu, a Buda se okrenuo prema svojim učenicima i rekao: “Dragi prijatelji, vi ste najsrećniji ljudi na svetu. Vi nemate nikakve krave da izgubite. Kad biste imali previše krava oko kojih se treba brinuti, bili biste vrlo zauzeti. Zato, da bi bili srećni, morate naučiti umeće puštanja krava.” – nasmeši se Buda.

“Krave puštate jednu po jednu. U početku ste mislili da su te krave ključne za vašu sreću i pokušavali ste ih imati što više. Ali sada ste shvatili da krave zapravo nisu uslov za vašu sreću; ako išta one su prepreka za sreću. To je razlog zašto ste odlučni u puštanju svojih krava.” – reče Buda uz veliki osmeh na licu.

Scroll to top