Vašington vodi hibridni rat protiv Moskve. Ako i postoji bilo kakva sumnja povodom toga, sad bi trebalo da bude razvejana.

Geopolitika, nauka i tehnologija, spekulacije, finansijska tržišta, informacioni tokovi, veliki poslovni konglomerati, inteligencija, masovne komunikacije, socijalni mediji, internet, popularna kultura, informativne mreže, međunarodne institucije, sankcije, auditorijum, javno mnjenje, nacionalizam, razna vladina tela i organizacije, civilizacijska konfrontacija, proksi ratovi, diplomatija, stvaranje međunarodnih alijansi, veliki poslovni ugovori, nevladine organizacije (NVO), ljudska prava, ugled, vojno osoblje, kapital, psihološke taktike – sve je to uključeno u taj hibridni (višestrani) rat. 

{adselite}Na dnevnom nivou možemo videti kako se ova borba odigrava u etru ratnih pozorišta Ukrajine i Bliskog Istoka, kroz izjave i optužbe diplomata, kao i u ekonomskoj sferi.

Takođe bi trebalo da budu prekinute debate i pitanja o tome da li je ovo novi Hladni rat – posthladnoratovski hladni rat – ili se stari Hladni rat nikada nije ni završio. Hladnoratovski mentalitet nikad nije usahnuo u Vašington Beltveju. Iz perspektive ruskih zvaničnika, jasno je da SAD nikad nisu zakopale svoje ratne sekire i da su nastavile ofanzivu. Raspad Varšavskog pakta, poraz Sovjeta i Istočnog bloka i gledanje kako se Sovjetski Savez demontira u 15 različitih republika nisu bili dovoljni za američke hladnoratovske jastrebove. Po njima, novoformirana Ruska Federacija morala je da bude utišana.

Petro-politika takođe ima veliki udeo u ovom hibridnom ratu. Nisu samo cene energenata bile faktor borbe već i finansijska tržišta i nacionalne valute. Veštački pad cena nafte, ostvaren preplavljivanjem globalnog naftnog tržišta, sad je dodatno dobio na značaju opsadom ruske rublje. Sve ovo je deo nečega što izgleda kao ciljani dvosmerni napad na Rusku Federaciju, koji ima za cilj da smanji prihode Rusije kroz manipulaciju na tržištu putem ekonomskih sankcija i obaranja cena.

To je ono što bismo nazvali „dupli uzdah“ (američka uzrečica koja označava dvostruki problem, uglavnom finansijske ili ekonomske prirode; prim. prev.). Dok SAD i njihovi saveznici, uključujući Australiju, Kanadu, Evropsku uniju i Japan, ruskoj ekonomiji uvode sankcije, dogodili su se napadi na glavni izvor ruskih prihoda (energenti) i rusku nacionalnu valutu.

VALUTNI RATOVI I INFLACIJA

Cena ruske rublje počela je da opada u decembru 2014. kao posledica ekonomskih pritisaka na Rusku Federaciju, pada cene energenata i spekulativnih aktivnosti. „Sudeći po situaciji u zemlji, mi smo usred duboke valutne krize, one za koju čak i zaposleni u Centralnoj banci kažu da je nisu predviđali ni u najgorim noćnim morama“, komentariše Vječeslav Terekov iz Interfaksa prilikom razgovora sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom tokom konferencije za novinare u Kremlju 18. decembra. Sam Putin je ovo priznao na pres-konferenciji. Odgovarajući Terekovu, Putin je objasnio da se „situacija promenila pod uticajem određenih spoljnih ekonomskih faktora, primarno cena energetskih resursa, nafte, samim tim i gasa takođe“.

Neki možda misle da je pad ruske rublje rezultat reakcije tržišta po njegovim pravilima, dok drugi koji priznaju da postoje tržišne manipulacije mogu da prelome i za sve okrive rusku vladu i Vladimira Putina. Ovi procesi, međutim, bili su navođeni američkim mahinacijama. To jednostavno nije rezultat samostalnog ponašanja tržišta ili politike Kremlja, već američkih ciljeva i politike koja svesno cilja Rusiju sa namerom da je destabilizuje i opustoši. Zbog toga je Putin na Terekovljevo pitanje odgovorio da je pad vrednosti ruske rublje „očigledno izazvan prvenstveno spoljnim faktorima“.

Pomoćnik državnog sekretara SAD Viktorija Nuland – supruga jednog od osnivača Projekta novog američkog stoleća (PNAC) i neokonzervativnog advokata imperije Roberta Kejgena – i pomoćnik američkog ministra finansija Denijel Glejzer u maju 2014. rekli su Komitetu američkog predstavničkog doma za spoljne poslove da cilj američkih sankcija protiv Ruske Federacije nije samo nanošenje štete trgovinskim vezama Rusije i EU već i pokretanje ekonomske nestabilnosti u Rusiji, kao i kreiranje valutne nestabilnosti i inflacije. Drugim rečima, američka vlada ciljano je išla na devalvaciju ruske rublje i inflaciju u ruskoj ekonomiji najkasnije od maja 2014.

Izgleda da SAD pokušavaju manipulacijom da navedu Kremlj da troši ruske resurse i fiskalne rezerve na borbu protiv inflacije rublje, koju je pokrenuo Vašington. Kremlj, međutim, neće zagristi mamac i tako dozvoliti da bude upleten u crpljivanje deviznih rezervi, koje iznose približno 419 milijadi američkih dolara – što važi i za zlatne rezerve koje poseduje Ruska Federacija, ili bilo koji vid ruskih rezervi koje vrede približno 8,4 triliona rublji – samo da bi pokušao da spreči pad vrednosti nacionalne valute. S tim u vezi, držeći konferenciju za novinare, Putin je 18 decembra izjavio da „Centralna banka ne namerava da ih sve (rezerve) sprži bez ikakvog smisla, što je ispravno postupanje“. Putin je ovo ponovo naglasio odgovarajući na pitanje Vječeslava Terekova kada je rekao da ruska vlada i ruska Centralna banka „ne bi trebalo da razdele naše zlatne i devizne rezerve ili da ih prosto sprže na tržištu, već da obezbede izvore kreditiranja“.

Kremlj razume šta Vašington pokušava da uradi. Amerika sa Rusijom ponavlja staru igru. Manipulacija cenama energenata, devalvacija nacionalne valute, čak i američki pokušaji da uvuku Rusiju u konflikt sa bratskom državom Ukrajinom – sve je to ponavljanje američke taktike korišćene ranije, za vreme Hladnog rata, a i posle 1991. Na primer, uvlačenje Rusije u Ukrajinu bilo bi ponavljanje taktike uvlačenja Sovjetskog Saveza u Avganistan, dok bi manipulacija cenama energenata i valutnim tržištima bila paralela američke strategije korišćene da se destabilizuje bathistički (Bath partija je najvažnija politička stranka s panarapskom ideologijom, koja igra važnu ulogu još od 1950-tih; prim. prev.) Irak, Iran ili Sovjetski Savez tokom avganistansko-sovjetskog i iransko-iračkog rata.

Umesto pokušaja da zaustavi dalji pad vrednosti rublje, Kremlj se izgleda odlučio da strateški investira u ljudski kapital u Rusiji. Nacionalni rezervni fondovi Rusije biće iskorišćeni za diversifikaciju državne ekonomije i učvršćivanje socijalnog i javnog sektora. Uprkos ekonomskom ratu protiv Rusije, baš to je razlog što su plate učitelja u školama, profesora u visokoškolskim ustanovama za nauku i razvoj, zaposlenih u institucijama kulture, doktora u bolnicama i klinikama, bolničara i medicinskih sestara – dakle najvažnijih sektora za razvijanje ljudskog kapitala i kapaciteta u Rusiji – sve redom podignute.

RUSKI MEDVED I TURSKI SIVI VUK

Kremlj, međutim, na raspolaganju ima celu listu opcija za kontriranje američkoj ofanzivi protiv Rusije. Jedna od njih uključuje dodvoravanje Turskoj. Rusko približavanje Turcima uključivalo je udaljavanje od izgradnje gasovoda Južni Tok iz Rusije preko Crnog mora i Bugarske.

Putin je izjavio da je Rusija otkazala projekat Južni tok 1. decembra. Umesto projekta Južni Tok, stigla je zamena u vidu gasovoda koji ide iz južnog federalnog okruga Ruske Federacije kroz Crno more do Turske. Ovaj alternativni gasovod, koji je popularno nazvan „Turski tok“, uparuje ruskog energetskog giganta Gasprom sa turskim Botasom. Pored toga, Gasprom će početi Turskoj da daje popust na ruski gas, koji će se povećavati kako bude rastao intenzitet rusko-turske saradnje. Ugovor o prirodnom gasu između Ankare i Moskve stvara dobitnu situaciju i za tursku i za rusku stranu. Ne samo da će Ankara dobiti popuste na snadbevanje energentima već će Turski tok turskoj vladi dati ono za čime je čeznula godinama. Turski gasovod će Tursku učiniti važnim energetskim koridorom i tranzitnom čvorištem sa svim pripadajućim tranzitnim prihodima. U takvoj situaciji Turska postaje koridor za snadbevanje energentima između dobavljača Rusije i potrošača u koje spadaju zemlje EU i drugi kupci sa jugoistoka Evrope. Ankara će steći dodatni uticaj na Evropsku uniju, što će joj doneti novi argument prilikom pregovora sa Evropom jer će Evropska unija – budući da će biti energetski posrednik – sa Turskom morati da se dogovara.

Što se tiče Rusije, ona će otkazivanjem smanjiti rizike sa kojima je bila suočena prilikom izgradnje projekta Južni tok. Moskva je mogla da protraći vreme i resurse gradeći Južni tok samo da bi na kraju videla da je projekat suspendovan ili opstruisan na Balkanu od Brisela i Vašingtona. Ako Evropska unija zaista želi ruski prirodni gas, onda će gasovod Turski tok biti produžen iz Turske preko Grčke, pa do BJR Makedonije, Srbije, Mađarske, Slovenije, Italije, Austrije i drugih evropskih zemalja koje žele da budu integrisane u ovaj energetski projekat.

Otkazivivanje Južnog toka takođe znači i da će biti jedan alternativni energetski koridor manje iz pravca Rusije ka Evropskoj uniji, barem za neko vreme. Ovo ima pozitivne implikacije na dešavanja u Ukrajini, koja predstavlja važnu tranzitnu rutu za ruski gas koji ide ka EU. Da bi osigurala protok ruskog gasa kroz ukrajinsku teritoriju, Evropska unija će biti odlučnija u pritiscima na zvaničnike u Kijevu da okončaju konflikt na Istoku Ukrajine.

Na više načina se Turski tok može posmatrati kao rekonfiguracija propalog gasovoda Nabuko. Ne samo da će Turski tok obezbediti blagonaklonost Turske i povećati ruski uticaj na EU, za razliku od Nabuka, koji je trebao da ga smanji, novi gasovod će takođe privoleti Ankaru da svoje ekonomske i strateške interese više usklađuje sa ruskim interesima. To je razloz zašto, govoreći o Nabuku i borbi za uspostavljanje alternativnih energetskih koridora, ovaj autor u 2007. ističe da „stvaranje ovih energetskih koridora i mreža predstavlja mač sa dve oštrice. Ovi geostrateški zglobovi i energetske osovine mogu da dovedu i do razmene međusobnog uticaja. Integracija u infrastrukturi vodi i ekonomskoj integraciji“.

Izgradnja Turskog Toka i jačanje rusko-turskih odnosa može da pomogne čak i po pitanju smirivanja krvavog sirijskog konflikta. Ako iranski prirodni gas bude integrisan u Turski gasovod putem još jednog energetskog koridora koji sa iranske teritorije ulazi u Anadoliju, onda bi turski interesi bili još više usklađeni sa interesima Moskve i Teherana. Turska će biti spasena od poraza svoje neootomanske politike i biće sposobna da se povuče iz sirijske krize. Ovo će dozvoliti Ankari da se prestroji na saradnju sa dva najvažnija trgovinska partnera – Iranom i Rusijom.

Važnost iransko-turske i rusko-turske trgovine i energetskih veza su razlog što je Ankara imala razumevanja za Rusiju i Iran i što nije dozvolila da politika i razmimoilaženja povodom sirijske krize stanu na put njihovih ekonomskih veza i poslovnih odnosa, dok je Vašington pokušavao da te odnose poremeti, kao što je učinio sa vezama između Rusije i EU. Ankara, međutim, shvata da bi, ako pusti politiku da poremeti njene ekonomske veze sa Iranom i Rusijom, i sama Turska bila oslabljena i da bi to dovelo do toga da izgubi svaki vid nezavisnosti koji sada uživa.

Majstorski objavljujući ruski potez dok je bio u Ankari, Putin se takođe postarao da osigura vruće unutrašnje razgovore u EU. Neki bi ovo nazvali stavljanjem soli na ranu. Znajući da će profit i potencijalna dobit izazvati internu debatu u Bugarskoj i EU, Putin se retorički zapitao da li će Evropska komisija Bugarskoj da nadoknad troškovi za gubitke.

 

 

 


RUSKI MEDVED I KINESKI ZMAJ

Očigledno je da su ruski biznis i trgovinske veze preusmerene na Narodnu Republiku Kinu i Istočnu Aziju. Povodom kinesko-ruskog gasnog mega ugovora, ova autor ističe da ovo nije bio toliko ruski kontrapotez na američki ekonomski pritisak koliko je to bila stvarna dugoročna ruska strategija koja pokušava da poveća trgovinske i druge veze sa Istočnom Azijom. Vladimir Putin lično takođe je potvrdio ovaj stav tokom konferencije za novinare 18. decembra, pominjući ranije kada je odbacio – kao i ovaj autor – utisak da je takozvani ''ruski zaokret na Istok'' najvećim delom povezan sa krizom u Ukrajini.

Prema rečima predsednika Putina, proces širenja poslovnih veza sa Kinom i Istočnom Azijom „proizlazi iz globalnih ekonomskih procesa, jer Istok – tojest Azijsko-pacifički refion – pokazuje brži rast od ostatka sveta“. Ako ovo nije dovoljno uverljivo da je zaokret ka Istočnoj Aziji već bio u planu za Rusiju, onda je Putin kategorički otklonio sve sumnje u nastavku pomenute konferencije 18. decembra. Govoreći o kinesko-ruskom gasnom ugovoru i drugim ruskim projektima u Istočnoj Aziji, Putin je objasnio sledeće: ''Projekti na kojima radimo odavno su isplanirani, čak i pre poslednjih problema koji su se pojavili na međunarodnom nivou ili po pitanju ruske ekonomije. Mi prosto sprovodimo naše dugoročne planove u delo''.

Iz perspektive ruskog predsedničkog savetnika Sergeja Glazjeva, SAD vode svoj hibridni rat protiv Rusije da bi u konačnici stale na put kineskim partnerima Moskve. U pronicljivom intervjuu Glazjev ukrajinskoj novinarki Aljoni Berezovskoj – koja radi za filijalu Rasija Sevodnje, primarno fokusiranu na informacije u vezi sa Ukrajinom – objašnjava osnove američkog neprijateljstva prema Rusiji: bankrot SAD, pad konkurentnosti na globalnim tržištima i vašingtonska nemogućnost da u krajnjoj liniji spasu svoj finansijski sistem servisirajući strani dug ili privlačeći dovoljno investicija da uspostavi neku vrstu inovativnog ekonomskog probitka – sve su to razlozi zbog kojih Vašington srlja na Rusku Federaciju. Prema Glazjevljevim rečima, SAD žele „novi svetski rat“. Drugim rečima, Americi treba konflikt i konfrontacija. To je razlog zašto se održava ukrajinska kriza u Evropi.

Sergej Glazjev samo ponavlja neke tačke iz intervjua od par peseci pre toga, zatim u članku od 23. septembra pisanom za magazin ''Rusija u globalnim pitanjima'', koji sponzoriše ruski Savet za međunarodne poslove, ''think-tank'' koji su 2010. osnovali ruski ministar inostranih poslova i ruski ministar obrazovanja, i američkog magazina Forin afears“, koji objavljuje Savet za spoljne poslove SAD.

U tom članku Glazjev dodaje da Vašingtonov evropski izazov upućen Rusiji može na kraju da koristi Kinezima jer će borba oslabiti SAD, Rusiju i Evropsku uniju, što će Kini doneti prednost. Smisao objašnjavanja svega ovoga je da se kaže da Rusija želi izbalansirano strateško partnerstvo sa Kinom. Lično Glazjev Berezovskoj u tom intervjuu čak govori da Rusija želi obostrano korisne odnose sa Kinom, koji ograničavaju mogućnost potčinjavanja Moskve Pekingu.

Bez ikakve sumnje, SAD žele da prekinu strateško partnerstvo između Pekinga i Moskve. Dugoročna strategija Moskve o kinesko-ruskoj saradnji pružila je Ruskoj Federaciji visok stepen ekonomske i strateške sigurnosti od ekonomskog rata koji se vodi protiv ruske nacionalne ekonomije. Vašington ipak pokušava da obaveže Kineze da ne pružaju ruku Rusiji, koja je pod ekonomskim napadom. U ovom kontekstu pad cena na tržištu energenata takođe može da bude usmeren na stvaranje trenja između Pekinga i Moskve. Jednim delom, manipulacija na tržištima energenata i pad cena mogu dovesti do slabljenja i narušavanja kinesko-ruskih odnosa tako što će primorati Kineze da preduzmu korake koji bi stavili mrlju na njihove odlične odnose sa ruskim partnerima. Valutni rat protiv ruske rublje može takođe da bude usmeren u tom pravcu. Drugim rečima, Vašington se možda nada da će Kina postati dovoljno pohlepna i kratkovida i pokušati da ostvari prednost iz pada cena na energetskim tržištima i devalvacije ruske valute.

Šta god da su namere Vašingtona, svaki ekonomski korak koji SAD preduzmu protiv Rusije će na kraju naneti štetu i američkoj ekonomiji. Takođe, veoma je mala šansa da su ''mandarinci'' (naziv za Kineze izveden iz naziva mandarinskog dijalekta na kojem govori preko 730 miliona ljudi, prim. prev.) nesvesni šta SAD verovatno pokušavaju da urade. Kinezi su svesni da je Kina, a ne Rusija, krajnji američki cilj.

EKONOMSKI TERORIZAM: ARGENTINA I LEŠINARI

SAD vode ekonomski rat protiv Rusije i njene državne ekonomije koji je u punom zamahu. U krajnjoj liniji, svi Rusi su kolektivna meta. Ekonomske sankcije ne predstavljaju ništa drugo nego rat. Da se kriza u Ukrajini nije desila, bio bi pronađen drugi razlog za napad na Rusiju.

Pomoćnik američkog državnog sekretara Viktorija Nuland i pomoćnik ministra Finansija Denijel Glejzer čak su u maju 2014. rekli Komitetu za inostrane poslove američkog Predstavničkog doma da je krajnji cilj američkih ekonomskih sankcija protiv Rusije da učine ruski narod toliko jadnim i očajnim da on na kraju eventualno zahteva da se Kremlj preda SAD i da sprovede „političku promenu“. „Politička promena“ može značiti svašta, ali ono na šta se najverovatnije misli je smena režima u Moskvi. Ustvari, cilj SAD izgleda da uopšte nije usmeren na vršenje pritiska na rusku vladu da promeni svoj spoljnopolitički kurs, već na iniciranje promene režima u Moskvi i potpuno obogaljenje Ruske Federacije kroz podsticanje unutrašnjih podela. To je razlog što mape podeljene Rusije distribuira Radio Slobodna Evropa.

Sudeći po predsedničkom savetniku Sergeju Glazjevu, Vašington „pokušava da uništi i oslabi Rusiju, što će izazvati njenu fragmentaciju, jer oni trebaju ovu teritoriju i žele da uspostave kontrolu nad ovim kompletnim prostorom“. ''Ponudili smo saradnju od Lisabona do Vladivostoka, budući da, u nastojanju da održe njihovo geopolitičko preimućstvo nad Kinom, postoji potreba za kontrolom tog prostora'', navodi on, naglašavajući da SAD žele da gospodare, a da nisu zainteresovane za saradnju.

Aludirajući na reči bivšeg američkog visokog diplomate Meldin Olbrajt da je Rusija nepravedno obdarena ogromnom teritorijom i resursima, Putin je takođe govorio na sličan način 18. decembra na konferenciji za novinare, objašnjavajući kako SAD žele da podele Rusiju i steknu kontrolu nad obilnim prirodnim resursima koji se nalaze na njenoj teritoriji.

Nije ni čudo da u 2014. rekordni broj ruskih građana ima negativan stav o odnosima između njihove zemlje i SAD. Anketa koju je proveo ruski Centar za istraživanje javnog mnenja pokazala je da 39 odsto ruskih ispitanika vidi odnose sa SAD kao „uglavnom loše“ a 27 kao „veoma loše“. Ovo znači da 66 odsto ruskih ispitanika ima negativan stav po pitanju odnosa sa Vašingtonom. To je rezultat istraživanja na nivou cele Ruske Federacije. Štaviše, ovo je najveći porast negativne percepcije o SAD još od 2008, kada je Amerika podržala gruzijskog predsednika Mihaila Sakašvilija u ratu koji je Tbilsi vodio protiv Rusije i otcepljene republike Južne Osetije; 40 odsto je tada odnose videlo kao „uglavnom loše“, a 25 odsto Rusa je u tom period odnose videlo kao „veoma loše“.

Rusija može da tretira ekonomski rat koji se vodi protiv njene nacionalne ekonomije i njenog građanstva kao „ekonomski terorizam“. Ako ruske banke i finansijske institucije budu oslabljene sa ciljem da se stvori finansijski kolaps u Ruskoj Federaciji, Moskva može da uvede pomoćne fiskalne mere svojim bankama i finansijskom sektoru, koje mogu da stvore ekonomske šokove u Evropskoj uniji i Severnoj Americi. Govoreći hipotetički, Rusija ima mnogo opcija za finansijsku defanzivu ili kontraofanzivu koje mogu da se porede sa taktikom spaljene zemlje koju je primenila protiv zapadnoevropskih osvajača tokom Napoleonovih ratova, Prvog svetskog rata i Drugog svetskog rata. Ako ruske banke i institucije ne plate ili odlože plaćanje svojih derivatnih dugova i to opravdaju ekonomskim ratom i ekonomskim terorizmom, dogodiće se finansijski šok i cunami od Evropske unije do Severne Amerike. Ovaj scenario ima neke paralele sa koracima koje je Argentina povukla da bi izbegla lešinarske fondove.

Valutni rat će na kraju da se okrene protiv Vašingtona i Volstrita. Energetski rat će takođe da promeni kurs. Već sada Kremlj je jasno naznačio da će, zajedno sa drugim zemljama, uzvratiti Americi na valutnim tržištima kroz odgovor koji će neutralisati američke finansijske manipulacije i petrodolar. Rečima Sergeja Glazjeva, Moskva razmišlja o „sistemskom i sveobuhvatnom“ odgovoru „usmerenom na iznošenje na videlo i stavljanje tačke na političku dominaciju SAD i, što je najvažnije, podrivanju američke vojno-političke moći bazirane na štampanju dolara kao svetske valute.“ Njihovo rešenje uključuje stvaranje „koalicije jakih zemalja koje zagovaraju stabilnost – u suštini globalnu antiratnu koaliciju sa pozitivnim planom za preuređenje međunarodne finansijske i ekonomske arhitekture na principima obostrane koristi, poštenja i poštovanja nacionalnog suvereniteta“.

Nadolazeći vek neće biti „Američko stoleće“ kao što neokonzervativci u Vašingtonu misle. Biće „Evroazijsko stoleće“. Vašington preuzima veći teret nego što može da ponese. To može biti razlog zbog čega je američka vlada objavila kraj sankcijama protiv Kube i razlog zbog čega se SAD trude da obnove trgovinske veze sa Iranom. Uprkos ovome, arhitektura posleratnog (misli se na Drugi svetski rat; prim. prev.) sveta ili, ako hoćete, arhitektura svetskog poretka nastalog nakon 1945, sada je u samrtnoj postelji i možemo je smatrati okončanom. To je ono na šta Kremlj i potparol ruskog predsednika Putina Dmitrij Peskov misle kada kažu – kao Peskov 17. decembra u intervjuu za kanal Rusija 24 – da je 2014. konačno dovela do „promene paradigme međunarodnog sistema“.

(Izvor: Novosti)  

 

Scroll to top