Vernici Narodnog hrama koju su pratili sveštenika Džima Džonsa do Gvajane, nadajući se da će stvoriti utopiju u džungli, umrli su u istom danu u činu kolektivnog samoubistva.

Norinari koji su došli sa prvim helikopterima osetili su smrad još dok su bili na 100 metara visine. Gomile mrtvih tela ličile su, kako je primetio jedan novinar, na gomilu otpada na koji je neko bacio mnogo lutaka obučenih u razne boje. Na zemlji su morali da pokriju lica maramicama.

Tela su se raspadala na vrelini džungle, na mestu gde su godinu dana ranije ovi ljudi gradili nov i bolji dom, Džonstaun. Sada, 40 godina kasnije, novi dokumentarac prikazuje događaje u kojem je poginulo najviše Američkih državljana sve do 11. septembra.

Imenovan po njihovom lideru, svešteniku Džimu Džonsu osnivaču Narodnog hrama dece Hrista, Džonstaun je predviđen kao “porodica duge”, gde ljudi svih uzrasta i rase rade na stvaranju utopije koju im je sveštenik obećao.

 

Kada su konačno prebrojali sva tela incidenta koji ostao upamćen kao Džonstaun masakr 18. novembra 1978. godine, iznosio je 918 ljudi, od kojih 304 dece. Sveštenik Džons je svoje sledbenike prvo učio da otruju svoju decu, a kada su videli kako umiru više nisu imali razloga da žive.

“Poremećeni sveštenik”, kako je prozvan u štampi želeo je da stvori slavno žrtvovanje, poremećeni akt “revolucionarnog samoubistva” koje bi odzvanjalo kroz istoriju. Neki sledbenici su ga samovoljno slušali, navijajući dok ih je pratio da izvrše samoubistvo i ubiju svoju decu.

Ali tela koja su pronađena sa savijenim iglama u njihovim rukama svedoče da su neki odbili da popiju smrtonosni koktel, koji im je ubrizgan na silu.

Četiri decenije kasnije džungla Južne Amerike zavladala je Džonstaunom. Dokumentarac koji se bavi događajem ispituje da li bi sve to moglo da se ponovi. Jedan kolumnista je naveo da je “pravi krivac institucija koja je postala Amerika”.

– Mislim da se Narodni hram uzdigao iz uslova socijalne politike koja je slična onome sa čime se danas susrećemo – rekla je preživela Lesli Vagner-Vilson (61). Iako je takvo viđenje može da bude pretenciozno, Narodni hram zaista je rođen iz tenzija unutar američkog društva, piše “Independent”.

Poremećeni sveštenik

Sin oca alkoholičara, koji je odrastao u kući bez kanalizacije tokom Velike depresije, Džons je saosećao sa potlačenima, prisustvovao sastancima Komunističke partije i suočavao se sa svojim ocem koji je podržavao Ku Kjuks Klan, po pitanju rasa. Njegov pokret počeo je u Indijanapolisu 1956. godine, a mase je privukao “lekovite evangelističke propovedi”. Radio je nešto radikalno drugačije, pa je tako usvojio crnog dečaka što je bio prvi takav slučaj u Indijanapolisu.

Njegov hram je hranio penzionere, učio studente. Nemali broj ljudi koji se priključio bili su zavisnici i njihove porodice, a hram je delovao tamo gde su svi drugi omanuli. Uskoro su mnogi tražili pomoć. U početku, hram su obožavali i lokalni političari. Ali čudno Džonsovo ponašanje je imalo loš uticaj. Postao je zavisnik od lekova, i verovao je da je jedini heteroseksualni muškatac na Zemlji.

– Uvek je govorio o svojoj seksualnoj moći i govorio kako su muškarci homoseksualci. Bolje je postupao sa ženama, ali je pokuašavao da razdvoji porodice i unište brakove – rekla je Vagner-Vilson.

Ubeđivao je sledbenike da prodaju domove i daju novac pokretu, a mediji su počeli da postavljaju pitanja. Nakon oštrog članka magazina “Nju vest”, pokušao je da ubije priču preko veza sa političarima, ali je ubrzo poveo svoj stado u Džonstaun, a sledbenici su verovali da će to biti novi i bolji svet.

 

Totalna kontrola

Svako ko se žalio na hranu mogao je da bude prebijen. Džons je postao uveren da je za loš kvalitet pšenice kriva CIA.

Svoje sledbenike je obučio da cinkare jedni druge. Deca su tužila roditelje, majke i očevi su izdali decu. Bekstvo je bilo nemoguće dok su naoružani stražari čuvali izlaze iz kampa. Podignuta je stražara “igralište”. “Pacijenti” su bili besmisleno drogirani. Dani su počeli da liče na radničke kampove.

Buđenje je bilo tačno u šest, za doručak pirinač, mleko i šećer, a onda se radilo po 10 sati na poljima. Uveče, na razglasu su puštane “vesti”. Tri puta nedeljno DŽons je sedeo na svom “tronu” i kažnjavao ljude. Čitao je o Marksizmu, zaverama i manipulaciji medijima, žalio se na insomniju. Njegov kabinet je bio ispunjen valijumom i sintetičkim morfijumom.

Ubistvo kongresmena

Ljudi su se potpuno potčinili Džonsu, na šta ukazuju pisma koja su pronađena. Kako je rekla Vagner-Vilson, iako su se ljudi pitali, kada bi pogledali oko sebe i videli da ga svi podržavaju, mislili bi “mora da je do mene”.

Kraj je usladio kada je kongresman Leo Rijan doleteo u Gvajanu da ispita žalbe koje je čuo o hramu. Stigao je sa delegacijom reportera i članova porodica ljudi u kampu. Napustili su kamp sa 16 ljudi koji su tražili da odu. Od Džonstauna su prešli svega 10ak kilometara kada je kolona napadnuta. Leri Lejton, jedan od onih koji su tražili da odu, bio je Džonsonov verni sledbenik, izvadio je pištolj i počeo da puca, a iz kampa su stigli stražari na traktorima. Kongresmen je upucan preko 20 puta.

Od onih koji sa njim otišli u Džonstaun i koji nisu otišli sa kongresmenom, samo ih je 20 preživelo. Lesli je bila među onima koji su osetili da nešto nije u redu, i pobegla je iz kampa. Njeni roditelji, brat, sestra i rođaci, popili su Džonsov smrtonosni napitak.

 

Kolektivno samoubistvo

Džons je okupio pristalice i objavio da će se vratiti još kongresmena i da neće moći da prežive.

– Moje mišljenje je da treba da ispijemo napitak kao stari Grci, i tiho odemo. Jer to nije samoubistvo, to je revolucionarni akt.

Rekao je da dolaze snage Gvajane da ih ubiju i muče i da nemaju vremena za gubljenje.

– Molim vas, dajte nam lekove. Ne bojte se da umrete – rekao je Džons dok su ga pojedini sledbenici podržavali.

Dok su ispijali cijanid, usta su im ispunjavali pljuvačka, krv i povraćali su. Neke majke su voljno dale deci otrov a onda i same otpile. Drugi su vrištali dok su gledali kako deca umiru.

– Umrite sa poštovanjem, sa dostojanstvom. Zaustavite ove histerike… To nije način kako socijalistički komunisti umiru. Mi moramo umreti sa dostojanstvom – rekao je Džons u mikrofon.

Stražar Odel Rods je video dovoljno, i bio je jedan od četvorice koji su preživeli. Sam Džons nije popio otrov, već je pronađen sa prostrelnom ranom u glavi.

Pogledajte video:

Scroll to top