Dok tradicija salašarskog načina života polako odlazi u zaborav, postoje ljudi koji se svojih salaša ne odriču tako lako, svoje živine i stoke, paorske peći, petlova i svojih korena. Put do salaša "Jaraš", nadomak Kanjiže još uvek je dobro utapkan, a na salašu gazda Ištvan Apro. Ni ledena zima ovom salašaru ne može ništa, uz njega sitna živina, stoka, psi čuvari, šampion Gadžo, a oko njega čuvena šuba ili oplakija stara čitav jedan vek.

 

Bez šuba se nekada nije mogla zamisliti hladna i oštra vojvođanska zima. Lepo stara narodna kaže: "Kapa glavu čuva", ali šuba je znala da čuva telo i kada su temperature bile 30 ispod nule - počinje svoju priču gazda Ištvan.

- Salaš je moj život. Nigde takvu lepotu i mir nisam našao kao na svom salašu. Radio sam dugo u inostranstvu, ali sam naposletku odlučio da se vratim na salaš. Ovde imam sve što je potrebno, toliko zaliha da celu zimu ne bih ni morao da odlazim do Kanjiže - priča nam Ištvan.

*Foto: Telegraf

Jedna šuba teška je 30 kilograma, a u njoj je 16 ovaca

Zime su nekada bile opake, hladne i ledene, drumovi se nisu ni videli od debelog snega. A u tim zimskim danima domaćine je najbolje grejala "šuba" - ogrtač napravljen od ovčije vune.

 

Sačuvane od zaborava, dve šube deo su porodičnog nasledstva. Jedna crna, druga bela, pravo su blago na salašu gazde Ištvana.

- Nekada su bile stvar prestiža, skoro da ih je svako domaćinstvo u Vojvodini imalo. Šube su deo moje porodične zaostavštine, jedna šuba je napravljena od 16 ovaca, račkih,a bogami nisu ni lake, nije je lako ogrnuti jer u njoj ima oko 30 kilograma - objašnjava Ištvan.

*Foto: Telegraf

Ove čudesne šube napravljene od ovaca zimi greju kao najtoplija furuna, dok leti hlade. Sa jedne strane je vuna, dok se sa druge strane nalazi koža.

- Često se i leti pokrijem šubom, vuneni deo okrenem ka sebi pa me lepo hladi, a zimi kad je ogrneš, ni vetar, ni mraz ti ne mogu ništa - ponosno Ističe vlasnik ovih odevnih predmeta.

Šuba kad se razvuče pokrije dva konja

Život na salašu znao je da bude težak, naročito zimi, pa su domaćini po namirnice odlazili konjima i saonicama. Šube su tada grejale ne samo kočijaše, nego i konje. Kada se šuba razvuče mogla je da pokrije dva konja.

*Foto: Telegraf

Gazda Ištvan na svom domaćinskom salašu osim što gaji autohtonu rasu račkih ovaca koje su po ceo dan na livadi, ima i dosta živine, a društvo mu najviše prave psi rase "kuvas" među kojima je i Gadžo, šampionski pas koji je osvojio tituli na Svetskoj smotri u Lajpcigu, u Nemačkoj.

Od 30 hiljada pasa iz čak 70 zemalja sveta, Gadžo se istakao svojim hodom, dlakom, spretnošću jer on pretrči i preko 25 kilometara.

 

I dok je sneg vejao salašarskim drumom, a zima stezala u kostima, gazda Ištvan pored salašarske peći uz kobasice, rakiju i hurke, najviše voli da dočekuje goste. Dobar domaćin, prošao pola sveta, ali kaže:

- Nigde kao na salašu, belina i prostranstvo!

Uz njega Gadžo, oko njega šuba. Toplo telu, a najtoplije srcu.

*Foto: Telegraf

(BalkansPress / Telegraf.rs)

Scroll to top