Žalio mi se pre izvesnog vremena jedan prijatelj:
- Imam u zgradi komšiju, čini mi se, nije baš sav svoj... Izlazi noću u hodnik, lupa po ulazu... Kad ga pitamo šta mu je, kaže kako mu je vruće, nešto ga guši, da mu zuji u ušima...
Nije prošlo mnogo, novine su pisale da su tog komšiju uhapsili, pa smestili u neku ustanovu, jer je deset dana, usred leta, spavao pored mrtve majke u stanu.
Ne znam koja "žica" bi morala da se otkači u glavi, ni kako se ona "lemi", pa da pored leša danima ležete i ustajete. Kao ni da, kao ona žena juče, pored dvomesečne bebe iskasapite satarom majku i babu, ili onaj što je u Beloj Crkvi isekao svog prijatelja pa ga čuvao u frižideru, ko zna zbog čega, ili onaj što je dugogodišnjeg komšiju u Beogradu isekao na komade, navodno zbog nekih sporova u poslu...
Sve su to bile "uzorne komšije, fini ljudi... ko bi rekao da su u stanju tako šta da učine". Gotovo po pravilu tako novinarima opisuju te pored kojih su godinama živeli, a za koje se ispostavilo da su počinili tako monstruozne zločine. Doduše, kad se malo otvore, prozbore da su "možda ponekad imali nekakvih svađa, i da su se u poslednje vreme malo čudno ponašali, ali ko bi pomislio da su u stanju tako nešto da urade..."
Ma bilo je zločinaca i bolesnih, i ranije... samo ne sa toliko inspiracije. Beznadežno zvuči činjenica da živimo u vreme u kojem su umetnici sve manje originalni, a monstrumi sve maštoviji. A država, sve manje i teže brine i o onim "normalnima".
Pitam tako onog prijatelja nedavno šta bi sa onim njegovim komšijom, a on mi reče kako ga opet viđa, jer u onoj ustanovi nije bilo više mesta...
(Novosti.rs | Autor: Borjan Popović)
