Krajem 40ih godina prošlog veka, sovjetski naučnici sproveli su nehuman eksperiment koji je po strahotama verovatno do danas ostao neprevaziđen.
Eksperiment je sproveden nad 5 subjekata koje su naučnici uz pomoć eksperimentalnog gasnog stimulansa održavali budnim čitavih 30 dana.
Premda nikada nije dokazano da je eksperiment zaista sproveden, mnogi tvrde da iza ove strašne priče ima bar tračka istine. Bilo kako bilo, legende o sovjetskom eksperimentu žive su do danas, a da li je sve bilo onako kako je opisano, prosudite sami.
{adselite}Subjekti su držani zatvoreni u strogo kontrolisanoj sredini, a unos kiseonika je pažljivo meren kako ih gas, otrovan u velikim količinama, ne bi ugušio. Prostorija u kojoj su se nalazili bil je opremljena toaletom, krevetima bez posteljine, knjigama i hranom dovoljnom za mesec dana.
Ovi nesrećni zamorčići zarobljeni su tokom Drugog svetskog rata nakon čega su osuđeni kao neprijatelji države.
Prvih pet dana sve je delovalo u redu. Subjekti se nisu žalili jer im je dato lažno obećanje da će biti oslobođeni ako se podvrgnu testu i izdrže 30 dana bez sna. Njihove aktivnosti su praćene kroz policajsko ogledalo, a razgovori snimani.
U ovom prvom periodu, subjekti su najčešće razgovarali o traumatičnim iskustvimaiz prošlosti, a mračne teme naročito su postale dominantne nakon četvrtog dana.
Posle petog dana, subjekti su počeli da se žale na okolnosti i događaje koji su ih doveli tu gde jesu i počeli su da se ponašaju izrazito paranoično. Razgovor je postepeno utihnuo, a zatočenici su počeli sve više da šapuću besmislice u mikrofone.
Nakon devet dana prvi od njih je počeo da vrišti. Optrčavao je sobu neprestano, istovremeno vičući iz sve snage čitava 3 sata, a kada je pokidao glasne žice nastavio je da skiči koliko je mogao. Na veliko iznenađenje, ostali subjekti testa nisu uopšte reagovali na njegovo ponašanje. Samo su nastavili da šapuću u mikrofone sve dok drugi subjekt nije počeo da vrišti. Tada su preostala trojica uzela da cepaju stranicu po stranicu knjiga, nanoseći na papir svoj izmet i lepeći ih tako na ogledalo iza kojeg su se nalazili naučnici. Uskoro, vrištanje je prestalo, kao i šaputanje.
Prošla su još tri dana, a istraživači, zbunjeni tišinom, proveravali su mikrofone da li rade. Delovalo je neverovatno da nikakav zvuk ne dolazi od pet ljudi. Prema potrošnji kiseonika videlo se da su živi, čak šta više, disali su kao da su izloženi velikomfizičkom naporu.
Četrnaestog jutra, istraživači su odličili da se obrate zatvorenicima preko interfonane bi li izazvali bilo kakvu reakciju subjekata za koje su pretpostavljali ili da su mrtviili da su "biljke".
*Foto: Youtube printscreen, Sovjetski eksperiment spavanja
"Otvaramo prostoriju da bismo testirali mikrofone, odaljite se od vrata i lezite na pod ili ćete biti upucani. Poslušnost će obezbediti jednom od vas momentalno oslobađanje", rekli su naučnici u razglas.
"Ne želimo više da budemo oslobođeni", odgovorio je jedan glas na veliko iznenađenje svih.
To je izazvalo žučnu raspravu između naučnika i vojnih zvaničnika koji su finansirali istraživanje. U nemogućnosti da izazovu bolo kakav dalji odgovor interfonom,odlučeno je da se vrata otvore u ponoć petnaestog dana.
Prostorija je proluftirana od gasa i pušten je svež vazduh, nakon čega su subjekti odmah počekli da se bune. Trojica su bukvalno molili istraživače da puste gas. Prostorija je ipak otvorena i vojnici su ušli da izvuku test subjekte. Tada su počeli da vrište jače nego ijednom pre, a isto se dogodilo i sa vojnicima kada su videli šta se dešava u prostoriji.
*Foto: Youtube printscreen, Sovjetski eksperiment spavanja
Četiri subjekta bila su još uvek živa, mada se njihovo stanje teško moglo nazvati životom. Zalihe hrane nisu pipnute od navršavanja petog dana, a na sredini prostorije nalazili su se delovi mesa mrtvog subjekta, nagurani u slivnik, usled čega je pod bio prekriven vodom.
Preživelima su falili veliki delove mišića i kože, a povrede na prstima pokazale su da su povrede naneli sami sebi. Koža sa rebara bila je gotovo potpuno otkinuta, adigestivni trakt subjekata bio je pun njihovog sopstvenog mesa koje su danima malo po malo jeli.
Iako su specijalci činili većinu vojnog osoblja, mnogi su odbili da se vrate u prostoriju nakon ovog jezivog prizora. Subjekti su nastavili da vrište i mole istraživače da uključe gas kako ne bi zaspali.
Kada su oni najhrabriji ušli da izvuku subjekte, suočili su se sa žestokom borbom. Jedan od vojnika ubijen je kada mu je subjekt isčupao grkljan, dok je drugi bio teško povređen nakon što mu je jedan od zatvorenika bukvalno pregrizao arteriju na nozi. U nedeljama nakon ovog incidenta, 5 vojnika izgubilo je život, ako se ubroje oni koji su izvršili samoubistvo.
Jedan od subjekata je takođe izgubio život tokom borbe, a doktori koji su pokušali da mu spasu život bili su zapanjeni kada su uvideli da je nemoguće sedatiratipacijenta. Naime, ubrizgana mu je skoro desetrostuka doza morfeina, a subjekt se i dalje borio pokazujući "životinjsku snagu" slomivši rebra i ruku jednom od doktora.
Preživela trojica su vezani i prebačeni u bolnicu gde su nastavili da mole za gas koji ih je držao budnima.
Jedan od njih koji je bio u teškom stanju, preminuo je u trenutku kada su doktori uspeli da ga uspavaju. Autopsija je pokazala da je u krvi imao 3 puta više kiseonikanego što je to uobičajeno, kao i da je imao 9 slomljenih kostiju i da je prelome izazvala snaga i pritisak njegovih sopstvenih mišića.
Drugi preživeli je operisan bez anestetika, a iako je bio budan, nije uopšte reagovao tokom čitavih 6 sati operacije. Jedna medicinska sestra koja je prisustvovala operaciji tvrdila je da se subjekt smeškao svaki put kada bi im se pogled susreo.
*Foto: Youtube printscreen, Sovjetski eksperiment spavanja
Nakon operacije, preživele su pitali zašto žele da i dalje udišu gas. Odgovor je bio: "Moram da ostanem budan".
Preživeli su vraćeni nazad u prostoriju dok su istraživači odlučivali šta da rade sa njima. Uprkos protivljenju naučnika, službenik KGB-a želeo je da vidi šta će se desiti ako se subjektima opet pusti gas.
Na veliko iznenađenje svih, čim je preživelima ponovo pušten gas, prestali su da vrište i da se otimaju. Naučnici su subjekte zatim povezali na aparat koji prati moždane talase. Iako je većinu vremena sve izgledalo normalno, u određenim trenucima pojavljivala bi se ravna linija, kao da su subjekti doživljavali privremenu smrt mozga.
Pretposlednji preživeli preminuo je čim je zaspao, a kada je ostao samo još jedan subjekt, zavezan za krevet, komandir KGB-a pokušao je da u sobu zatvori sa njime i 3 istraživača. Jedan od njih ubio je komandira, i kada je ostao sam sa poslednim subjektom, upitao ga je "Šta si ti?"
Ovaj je odgovorio: "Jesi li tako lako zaboravio? Mi smo ti. Mi smo ludilo koje vreba u svima vama, moleći da bude oslobođeno u svakom trenutku iz najdubljih kutaka tvogživotinjskog uma. Mi smo ono što se krije u vašim krevetima svake noći. Mi smo ono što potiskujete u tišinu i paralizu kada odete u noćni počinak u koji mi ne zalazimo".
Istraživač je tada izvadio pištolj i pucao poslednjem subjektu u srce. U samrtnom ropcu šapnuo je:
"Tako... blizu... slobodi..."
(Izvor: Newsweek.rs)
