BalkansPress

Dobro došli!

Što više zabadamo nos u tuđe živote, naš nos je veći.

Svi znamo što znači simbolika velikog nosa – laganje. Lažemo sebi da je samo naša istina jedina istina. Lažemo sebi baveći se tuđim problemima, iako imamo dovoljno svojih. Što više gurkamo nos u tuđe probleme, kao da ignorišemo svoje.

   

Ponekad se dogodi da primetimo kako naša komšinica, rođaka, sestra, prijateljica, ili već neko, radi nešto pogrešno, iz naše perspektive, i dobijemo poriv da je ispravimo i kažemo kako mi mislimo da bi to trebalo uraditi.

Događa li vam se to da vidite i znate da to neće dobro završiti i jednostavno morate upozoriti nekog da ne radi tako i ne deluje tako, da ste vi već to isprobali i nije bilo dobro, te je bolje da ne radi tako. Ispričate svoju priču i upozorite da je bolje da tako ne radi, a ta osoba se naljuti na vas. Kaže vam da se ne mešate i da ne gurate nos gde mu nije mesto. Vi imate najbolju nameru, ali to se pogrešno protumači.

Zato je važno da znate kome deliti savete, a kome nikako ne.

Dva važna pravila su:

1. Ako vas niko ništa ne pita, ne mešajte se nikada. Baš nikada!

2. Samo ako vas pitaju i traže savet, onda dajete. A i tada proverite pitanjem: Želiš li moj savet? I nakon toga nemojte očekivati da će vas poslušati. Očekivanje će vas razočarati.

Pravila nisu teška za zapamtiti, ali ih je nešto teže primenjivati zato što većina nas koji imamo iskustva na nekom području, želimo pomoći drugima da im se ne dogodi neki gaf. Ali, ti drugi kao da to žele jer valjda nemaju dovoljno iskustva te jednostavno imaju poriv da to odrade onako kako to oni misle, a ne mi.

Oko toga se ne bismo trebali živcirati zato što većina ljudi uči na sopstvenim greškama, a samo nekolicina mudrih na greškama drugih. Tako je i kod dece. Pustite li dete da barem jednom napravi grešku, pre će naučiti. To što vi mislite da ćete ga upozoravajući i braneći da proba, naučiti kako treba pravilno, grešite.

I vi ste probali i zapamtili za vek vekova, zar ne? Zato i znate tako dobro.

   

Jednako tako je i sa komšinicom i prijateljicom koju vidite da pogrešno odgaja dete ili pravi neke greške u koracima u odgoju i imate poriv govoriti joj da tako ne treba i da radi drugačije, da to neće biti dobro, a ona umesto da vas posluša, naljuti se na vas i radi po svome.

Važno je naučiti ne gurati nos tamo gde nas ne traže, ne pitaju i ne zamole.

Mi, u stvari, ne znamo čitavu priču te osobe. Znamo samo onaj delić priče koji nam ta osoba dozvoli pokazati. Iz tog ograničenog iskustva ne možemo mudrovati ako nas niko ne pita. Ne znamo ni kako je ta osoba bila odgajana, koja uverenja ona ima o odgoju i kako je ta osoba sa svojim partnerom dogovorila da će odgajati dete.

Meni čitavu situaciju olakšava i ona priča da je dete biralo baš takve roditelje. Što znači, ne mene i moju mudrost, nego njih baš takve i njihovu mudrost. Stoga i trebam prestati ispravljati svet i učiniti ga onakvim kakvim ja mislim da bi trebao biti.

Kakav bi svet bio da je baš sve onako kako mi to želimo? Zar ne bi bio jednoobrazan? Svi bi bili kao mi. Ovako, ima različitih ljudi, različitih načina delovanja i ponašanja, pa i različitih tipova odgoja dece. Ne mora značiti da je ovaj moj jedini i najbolji. Možda baš ja naučim nešto iz toga, iako mislim da oni ne rade kako treba.

Što više zabadamo nos u tuđe živote, naš nos je veći. Svi znamo što znači simbolika velikog nosa – laganje. Znači, kao da lažemo sebi da je samo naša istina jedina ispravna istina. Lažemo sebi da samo mi znamo najbolje. Lažemo sebi baveći se tuđim problemima iako imamo dovoljno svojih. Što više gurkamo nos u tuđe probleme, kao da ignorišemo sopstvene.

   

Ne kaže se bez veze da očistimo najpre pred svojim vratima, pa tek onda pred tuđim. Kad istinski počnemo raditi na sebi i svojim problemima, nećemo stići da se bavimo tuđim. Zato i gurkaju nos u tuđe oni koji ne žele pogledati sebe i svoje probleme.

Druga metafora je kada ukazujemo prstom na druge, preostali prsti ukazuju na nas i naše probleme. Jedan prst prema drugima, a barem 3 prema nama znači da su naši problemi 3 puta veći, inače ne bismo primetili tuđe. Zato se i trebamo baviti svojim, a ne tuđim. Ali, retki to shvataju. A i katkada se bavimo tuđim samo da pobegnemo od naših koji nas opterećuju i pritiskaju, kao da se utešimo da ih i drugi imaju kako bismo sebi olakšali. Time ih ne rešavamo nego samo olakšavamo i to privremeno.

Važno je da shvatimo da ni Bog ne može spasiti sve ljude, pa ko smo mi da spašavamo sve druge i pametujemo drugima kako moraju i trebaju. Ako ne damo određenu vrstu slobode da sami isprobaju, na kraju će nas zamrzeti jer se previše petljamo u njihov život.

To je kao u priči o ocu i sinu koji se voze u vozu.

Dečak gleda kroz prozor i toliko oduševljeno i vrlo glasno poviče kada ugleda nešto napolju – „Tata, tata, vidi oblake! Tata, tata, vidi kakve su zgrade napolju! Tata, tata, vidi drveće!“ I tako sve glasnije i uzbuđenije, dok otac sve to odobrava glavom i ni u jednom trenutku ga ne utišava kako njegov sin ne bi remetio mir u vagonu i ometao druge putnike.

S druge strane sedi starica koja ih posmatra i svašta nešto razmišlja. Pita se kako ga otac ne upozori da se stiša i da ne smeta, razmišlja o kulturi, pa čak i o postupcima oca koji to odobrava. Kako je vreme prolazilo, a sin se nije stišavao, a ni otac ga nije upozorio da se stiša, starica odlučuje preuzeti stvar u svoje ruke te će sad ona podučiti oca.

Kaže ona njemu: „Oprostite, jeste li razmišljali da sina odvedete lekaru?“

A otac će njoj: „Upravo se vraćamo kod lekara. Znate, sin mi je bio slep od rođenja, a ovo je prvi dan otkada vidi.“

Nikada ne pretpostavljajte da znate nečiju priču jer ne znate sve. Znate samo delić.

Želim vam mnogo sreće, a ako zapne – tu sam!

(Anita Vadas, anitavadas.com)


Scroll to top