BalkansPress

Dobro došli!

Dobri papa, kako ga je narod prozvao, Ivan XXIII bio je poznat po svojoj duhovitosti, spontanosti i mudrosti. Jednog dana u audijenciju mu je došao novoimenovani biskup. U kratkom razgovoru biskup se žalio papi da mu nova služba ne da spavati.

“Otkad ste me imenovali za biskupa ja jednostavno ne mogu ni oka sklopiti”, govorio je, “samo mi se, po svu noć, vrzmaju po glavi razne brige.”

“O”, uzdahne papa Ivan Dobri sažalnim glasom i pogleda biskupa s puno razumevanja, “prvih nedelja, nakon što sam postao papa, i meni se događalo isto tako. Ali, onda sam jednom video svojeg anđela čuvara koji mi je šapnuo:

‘Ivane, ne smatraj se toliko važnim…!’ I otada opet spavam.”

Iz papinskog arhiva

 

 

Biti čovek

Često se zateknemo u mislima koje započinju: ‘Videćete vi kad ja odem; kad dam otkaz; ostavim vas; umrem…’ Ali se, u stvari, kad odeš, ne dogodi ništa: ne propadne društvena ustanova, ne bankrotira firma, ne nestane sveta, ne prestanu šale i veselje. Redovno se čak niko osobito ne uznemiri. Zaista, preteran osećaj vlastite važnosti može zagorčati život — i tvoj i drugih. Reći ćete: ‘Pa zar onda trebam misliti da sam bezvredan/na i nevažan/na?’ Ne, to ti je ista bolest samo druga strana medalje.

Ako ti se čini da te uzdiže ljudska pohvala ili umanjuje ljudska pokuda, brzo ćeš postati kao igračka na daljinsko upravljanje. Dok ti ljudi budu odobravali, pljeskali i zahvaljivali bićeš veseo/la i ushićen/a, a kad te budu kudili i kad budu nezahvalni, biti ćeš utučen/a i razočaran/a. Ko onda, na taj način, kontroliše tvoj unutrašnji život, a s njime i spoljašnji: ti, ili ljudi oko tebe? Nasuprot tome, što više spoznaješ da si vredan/na u sebi samom, pre svake pohvale ili pokude ljudske, to sve manje patiš od ‘više vrednosti’ ili ‘manje vrednosti’ pa tvoj život postaje radosniji i ispunjeniji.

Hršćanski život

Svaki čovek je Božje stvorenje. Kakav god čovek bio, neizmerno je važan jer ga Bog bezuvetno ljubi i održava u postojanju. Tvoja važnost, dakle, dolazi iz same te činjenice što postojiš, što si stvoren/a, a tvoja vrednost ili nevrednost zavisi od toga koliko je tvoj život blizu i usklađen s Bogom. Dakle, ama baš ništa ne zavisi od toga kako na tebe ljudi gledaju jer to ne može, ni za dlaku, umanjiti, a niti povećati, tvoju vrednost.

Postoji čak i mnogo hrišćana koji su uvereni da poniznost ima veze s osećajem manje vrednosti. Poniznost je posledica osećanja duboke zavisnosti od Boga, a osećaj manje vrednosti je posledica duboke zavisnosti o ljudskoj pohvali i pokudi te je svojevrsna suprotnost poniznosti.

 

Kako se vežbati u ovome?

Svako veče posmatraj svoj dan i sebe u njemu kao da gledaš film. Gledaj kako se ponašaš i kako se ljudi ponašaju oko tebe. Pokušaj pronaći što te je motivisalo da radiš puno, ili što te je demotivisalo da ti se ništa ne da raditi. Od koga si očekivala/o pohvalu i priznanje? Ponađi u svom danu kada si se osećala/o ogorčeno zbog nezahvalnosti bližnjih. Nakon toga prihvati da je jedino merilo tvojih dela Bog. Bog te ispunja svojom ljubavlju za sve dobro što si učinio/la. Ne treba ti ljudsko priznanje.

Ako ovako budeš ustrajno činio/la, Božja ljubav postati će vremenom jedino merilo tvoga življenja. Primetićeš da će tvoj rad, tvoj hod i tvoje reakcije postati umerenije i postojanije. Nećeš više upadati u stanja mahnitog rada i žurbe pa odmah zatim u potpunu pasivnost i dosadu. Ova dva stanja, ako ti se događaju, ukazuju upravo na tu zavisnost o ljudskim pohvalama i pokudama.

Zar to ne prepoznajemo u ovim prorokovim rečima:

Ovako govori Jahve: “Proklet čovek koji se uzdaje u čoveka, i slabo telo smatra svojom mišicom, i čije se srce od Jahve odvraća. (Jr)

(Izvor: Bitno.net | Petar Nodilo SJ)

 

Scroll to top