Nedavno sam od prijatelja čuo priču o slavnom naučniku iz područja medicine. Neki ga je novinar upitao zašto je on toliko kreativniji od prosečnih osoba. Šta ga je to toliko uzdiglo od svih drugih?
Odgovorio je da je, po njegovom mišljenju, uzrok tome jedan događaj koji se desio u njegovoj petoj godini.
Naime, pokušavao je da dohvati plastičnu bocu mleka iz frižidera, ali boca je bila klizava, pa mu je ispala iz ruku, a svo se mleko prolilo po podu. Čitavo more mleka!
Kada je mama ušla u kuhinju, umesto da viče ili ga kazni, samo je rekla: “Roberte, kakav si veliki i prekrasan nered napravio! No, šteta je već učinjena. Želiš li da se malo poigraš u mleku pre nego što ga počistimo?!”
To je i učinio. Nakon nekoliko minuta mama je opet predložila: “Znaš, Roberte, svaki put kada napraviš ovakav nered, moraš ga i počistiti i sve vratiti kako je i bilo. Šta misliš da to sada i uradimo? Uzećemo sunđer, peškir ili krpu. Šta bi ti najviše voleo?”
On je izabrao peškir, pa su zajedno počistili nered.
Mama je zatim rekla: “Znaš, ovo što smo videli je propali pokušaj nošenja velike boce mleka dvema malenim ručicama. Hajdemo sada u dvorište da napunimo bocu vodom i da vidimo možeš li otkriti kako je nositi bez prolivanja.”
Maleni je dečak naučio da je to moguće ukoliko obema rukama uhvati bocu pri vrhu.
Naučnik je dodao da je još u tom trenutku shvatio da se ne treba bojati grešaka. Već suprotno od toga – da su greške samo dobra prilika za saznavanje nečega novog.
To je i suština naučnih eksperimenata. Čak i ukoliko eksperiment “ne upali”, uvek možemo naučiti nešto vredno iz toga.