Bio jednom jedan čovek koji je hodao svetom sa ciglom u ruci. Odlučio je da će svakoga ko mu bude smetao do te mere da pobesni, udariti ciglom. Metoda je delovala pomalo rogobatno, ali se činilo da je delotvorna, jel da?
Jednog dana je sreo vrlo uobraženog prijatelja, koji mu se obraćao na ružan način. Dosledan svojoj odluci, čovek je zgrabio ciglu i bacio je na njega. Ne sećam se li ga je pogodio ili nije. Ali kad je morao otići po ciglu, bilo mu je nezgodno. Odlučio je poboljšati ‘metodu samoočuvanja ciglom’, kako ju je zvao. Zavezao je ciglu na 3 metra dugačko uže i izašao na ulicu. To mu je omogućivalo da cigla nikada ne ode predaleko, ali ubrzo je otkrio da i nova metoda ima svoje nedostatke: s jedne strane, osoba kojoj je upućen njegov napad morala je biti na udaljenosti manjoj od 3 metra, a s druge strane, nakon što bi bacio ciglu, bilo mu je jednako teško namotati uže, koje bi se često zavezalo ili zapetljalo.
Onda je čovek izmislio ‘metodu cigla III’. Glavnu ulogu je i dalje imala ista cigla, ali ta je metoda umesto užeta imala oprugu. Sada ciglu može baciti koliko god puta poželi i vraćaće se sama, pomislio je čovek. Čim je izašao na ulicu i doživeo prvi napad, bacio je ciglu. Pogrešio je i nije pogodio cilj jer se, kad se opruga rastegnula, cigla vratila i udarila ga direktno u glavu. Ponovo je pokušao, ali cigla ga je opet udarila jer je loše procenio udaljenost. Treći put zato što je ciglu bacio u pogrešno vreme. Četvrti je put bio poseban slučaj jer se, nakon što je odlučio baciti ciglu na žrtvu, istovremeno hteo zaštititi od njezinog napada i cigla ga je ponovno udarila u glavu. Kvrga koja mu je narasla bila je ogromna.
Nikada se nije doznalo zašto nikad nikoga nije pogodio ciglom: je li to bilo zbog dobijenih udaraca ili zbog neke deformacije duha. Sve je udarce uvek primio on.
Taj se mehanizam zove retrofleksija: u osnovi se sastoji u tome da druge zaštitimo od svoga napada. Svaki put kad ga preduzmemo, naša se napadačka i neprijateljska energija zaustavlja pre nego što stigne do drugoga pomoću prepreke koju sami postavimo. Ta prepreka ne upije udarac nego ga samo odbije. I sva ta ljutnja, to neraspoloženje, to neprijateljsko držanje vrate nam se preko vidljivih oblika autoagresivnog ponašanja (samoozleđivanja, prežderavanja, drogiranja, nepotrebnih opasnosti) ili drugi put preko prikrivenih emocija ili osećanja (depresija, osećaj krivice, somatizacija). Verovatno se neko utopijsko, ‘prosvetljeno’, bistro i čvrsto ljudsko biće nikada ne naljuti. Bilo bi nam veoma korisno da se nikada ne naljutimo, a ipak, čim osetimo bes, srdžbu ili ljutnju, možemo ih se rešiti samo tako da ih izbacimo iz sebe i pretočimo u neko delo. U suprotnom samo bismo se, pre ili kasnije, naljutili na sebe same.
(Horhe Bukaj)
