Ležala ptica na leđima i digla u zrak obe nožice. Naišla druga ptica i pita prvu: “Zašto tu ležiš i držiš noge tako ukočeno?” Prva ptica odgovori: “Ja na svojim nogama držim nebo. Kad bih poletela i povukla noge, nebo bi se odmah srušilo!” Nije dobro ni izgovorila ove reči, kad vetar otrgnu list sa stabla i ovaj poče svoj lagani let prema zemlji. Ptičica se od lista silno uplaši, hitro ustade i odlete kao strela. A nebo – ostade na svojem mestu.
Neki ljudi samouvereno misle da od njih zavisi svet, da bi bez njih sve odmah propalo. Ali ima i onih koji malodušno veruju da im nema mesta medu ljudima, da ničemu ne koriste, da bi ljudima bilo bolje bez njih. I takvih ima dosta.
Kao ljudi, kao hrišćani, mi verujemo, na kraju krajeva, da treba u svoje ruke uzeti život onakav kakav jeste. I onda kad je težak i tvrd, i onda kad se čini besmislenim i beskorisnim. Tu ne treba stvarati iluzije. Životni uspeh nije prolazna pretpostavka. Grčki je mudrac upozoravao: “Gnothi seauton!” (“Upoznaj sam sebe!”). Kada upoznamo sebe kakvi jesmo, kakve nas je Bog stvorio i kakvima smo sebe izgradili, takve onda nije teško prihvatiti.
To je životna mudrost: Bog u meni nije udario temelje anđeoske savršenosti, niti mi je dao vlastitost čistih duhova, već me oblikovao od obične gline, pa kad zapnem o svoje granice, ne treba zbog toga očajavati. Život treba prihvatiti kakav jeste. Sada i odmah. Da ne proigramo ono malo vedrine i zadovoljstva koji nas čekaju u svakodnevnom životu, pa i u ovom danu koji smo upravo započeli.
(Ljudevit Anton Maračić)
