Pater Ike Mandurić poslao je pismo duhovnom portalu BITNO.NET koje je nedavno dobio od jedne vernice koju je upoznao na nekom seminaru.
Reč je o snažnom životnom svedočanstvu vere trudne majke koja je bolest svog deteta predala Bogu i odbija abortus koji joj preporučuju lekari. Uz dopuštenje majke prenosimo svedočanstvo koje može biti na podsticaj i korist mnogima. Neka nam ovaj tekst bude i podsticaj na molitvu za hrabru Viktoriju i njeno dete.
--------------------------------------------------
Ovo je moja priča. Imam 31 godinu, u braku sam pet meseci i trudna sam tri meseca. S bebom mi nešto nije u redu.
Doktori nisu optimistični, kažu da postoji velika mogućnost od raznih bolesti, a možda i ne preživi trudnoću. Preporučuju abortus, koji sam ja odbila, i sad je sve u Božjim rukama. Nisam se do sada susretala s takvim stvarima. Iako sam protiv abortusa, tek sada postajem svesna muke koju žene proživljavaju.
Najviše me bole vernici koji su u crkvi svake nedjelje, i koji mi govore da Bogu nije milo da rodim bolesnu bebu. Da to nije humano i da je abortus humaniji. Razumem ateiste koji tako misle, ali ovo su ljudi koji sebe deklarišu kao vernike. Možete li se moliti za njih? Jer mislim da čine strašan greh takvim govorom. Oni bi trebali biti Isusova vojska. I sad se pitam kakvi smo to…
Neću se praviti snažnom mamom, jer nisam. Puno plačem i svašta je Bog čuo od mene ove zadnje dane. Imala sam jako težak život, pa me je ova vest slomila. Jer sam ja, po mom ljudskom gledanju, mislila da sada sledi moje vreme sreće. Nakon celog života patnje i borbe. Ali Bog ima drugačiji plan za mene. I sad je na meni da to prihvatim. Trebat će mi puno pomoći. Ali vidim i more milosti koja nam dolazi po tome.
Muž je uz mene, što je velika sreća, iako ostatak familije nije uz nas. Ljudi ne žele bolest. Lakše nam je rešiti se bebe, kažu. Žele nam dobro. Tako da smo sami u ovome, a našu bebu niko ne želi. Ali ja onda mislim, pa ni Isusa niko nije hteo, Marija i Josip su morali bežati s Njim kako bi ga spasili. Možda i naša beba bude dobro na kraju. Došla sam do toga da molim Boga za manju bolest. Da ne pati jako. Možete li se moliti za nas? Zato Vam sve ovo i pišem. Možete li nas pominjati tokom službi i moliti za nas? Za bebu, muža i mene?
Znam da će biti volja Božja na kraju. Nek samo bude uz nas. A i ako nam želi dati čudo, naravno da ga primamo. Stalno mislim na one Isusove reči s krsta – "Duša mi je nasmrt žalosna. Ali tvoja, a ne moja volja neka bude." Mislim da ste ipak Vi malo bliže Bogu nego ja, pa nas zato preporučujem za Vaše molitve. Nek nam se Gospod smiluje. I ako želi, da ozdravi našu bebu. Hvala puno unapred! Otkad sam to saznala, nemam ni ponos, ni sram, što je lepo. Gospod me čisti. Pre Vam nikad ne bih pisala, jer ne bih htela dosađivati, znam da imate puno posla. Ali sada Vam pišem, jer smo u velikoj potrebi, a i sram je nebitan u ovakvoj situaciji, zar ne? Božji blagoslov i hvala!
Viktorija
(Izvor: Bitno.net)
