Oliver Vulović piše:
Jak upliv ekstremne ubrzanosti evroatlantske razdražene rusofobne politike doprineo je da većina političkih grupa u Srbiji, koje za sebe misle da su političke partije, pokuša da tokom predizborne kampanje oživi delić petoktobarske doktrine.
Mislile su da će u zbiru makar zagaziti na put političkog preokreta. Ali, nisu uspele jer u tome nije bilo nišata osim visoke intezivnosti jalovog delovanja.
Sa oprečnom političkom koncepcijom na planu nacionalnog izašla je samo DSS (Dveri su svoj nacionalni predznak svele na kolorit ulaskom u tehničku koaliciju sa DJB), ali zbog jasno neizraženog otklona od petooktobarskog diskursa DSS je završila usamljena i rezultatom osramoćena.
To će biti usud ove partije i u svim budućim političkim merenjima ukoliko svoju, širokim masama prihvatljivu nacionalnu optiku i sa izuzetnim predsednikom, ne liši „ozbiljne podrške“ uticajnih petooktobarskih pozadinaca u svojim redovima koji doprinose da prosečni glasač izrazi svoje lične simpatije za DSS ali zbog „višeg interesa“ na biračkom mestu ipak „povuče ručnu“ i opredeli se za opcije u kojima su petooktobarci trenutno relikt bez uticaja i tu, gde trenutno jesu u zanemarljivom broju su imenovani za oči dušmana samo u cilju dimne zavese ili pogrešno postavljene strelice u srpskom političkom lavirintu.
Tvrda demarkaciona linija prema dešavanjima iz 2000-te godine, zahvaljivanje uz dodelu ispraćajućih plaketa onim članovima DSS koji u nosu još uvek sa zadovoljstvom imaju miris dima spaljene Skupštine a koji apelima za sveto Kosovo pokušavaju da natalože što više prašine zaborava na sopstveni ogromni udeo u gubljenju nimalo manje svete Crne Gore i uz snažne udare na neoliberalni poredak koji je uspostavio Vučić je jedini recept da birači i konačno poveruju u predznak „nova“ sa kojim se DSS pojavila na ovim izborima.
Zaista, novi DSS i one stare Dveri – uz asistenciju dolazećih nacionalnih pokreta – biće preko potrebni ovoj državi u slučaju Vučićevog proklizavanja na kosmetskom pitanju jer retorika sa Zapada postaje opet jača.
Taman smo malo medijski zaboravili na predodređenu nam poziciju „na liniji vatre“ kad eto ti ga norveški ambasador Bjornstad koji preteći, usput braneći stavove koje je u Beogradu iznosio Brajan Hojt Ji, poručuje – da bi Srbiji „bilo mudrije“ da vodi politiku više u skladu sa zemljama EU i tako pokaže spremnost da bude „pouzdani član“ Unije – šaljući tako jasno upozorenje o već spremljenom spektru neprijateljstava ukoliko Srbija odstupi od za nju u Briselu, Londonu i Vašingtonu definisane matrice.
Koordinisano sa Norvežaninom, tokom saslušanja pred Odborom američkog Senata za oružane snage, komandant snaga NATO-a u Evropi, general Skaparoti – na pitanje koja je zemlja najveći problem u regionu – spremno je odgovorio – Srbija, kao država, zajedno sa srpskom populacijom na Balkanu.
Dakle, i u ovom izvlačenju karata za srpski narod su predviđene sitne i nespojene sparušene lucerke i lišće.
Ono što se najbrže pali i najbrže gori.
Marš fašizma postmoderne ima sve jači i zvučniji korak a huk onih koji marširaju sve je zlokobniji i krvožedniji.
Savremena anglosaksonska estetizacija Nacizma (Skaparotijevo proglašavanje cele srpske populacije za problem nije ništa drugo do akt gole mržnje u stilu u kojem su nekada na isti način označavani i Jevreji u praskozorje Konačnog rešenja) kroz krivotvorenje i zloupotrebu ideja slobode i demokratije ovog puta umesto Krupa, Hajnriha Hofmana, Forda i Edvarda Osmog sada uz sebe ima Volstrit, Siti, briselsku kliku, izvitoperenu evropsku levicu, kraljevsku kuću u Rijadu.
Savremeni fašisti kao ni njegovi prethodnici, koji su izazvali Veliki i Drugi svetski rat, na ovim prostorima nemaju razloga da menjaju metu niti će je menjati.
To već vidimo na prostoru Bliskog Istoka gde je trenutno na sceni genocid nad hrišćanima i šiitima a kojeg je Srbija prošireni deo.
Moramo učiniti sve da takav razvoj događaja dočekamo spremni.
(BalkansPress / Fakti.org)
