Ponos je kad se nebo dograbi za Prokletije, zastane da se odmori i nagleda Božije milosti.
Gleda nebo i ćuti.
Iznova svakoga jutra otkad je veka, a opet se nagledati ne može, a i kako bi..?
Malo je očinjeg vida, kratak je život, kuso je i nebo da se nagleda porte gospodnje…
Ponos je kad ucveta i zamiriše Prizren, uzbereš ga i okitiš jelek, a on samo niče…
Kolko da uzbereš tri put više nikne, sve jače i lepše zamiriše, sav se crveni, plavi i beli…
Ponos je kad u šake zahvatiš čitavu Bistricu, pljusneš je onako preko lica, otvorenih očiju, a kapi se dohvate o trepavice ko ono deca o najniže grane duda…
Šam- duda, eno ga ponos vekuje kraj posestrime pećke svetinje.
Jedno- drugo ispovede i pričeste, ponos je to!
Ponos je kad ništa u mrklome mraku ne vidiš a sve znaš gde je.
Ne vidi se to očima, ne svojim, predačkim i potomačkim.
Ponosnu su mi Simonidu oslepeli da mi progledamo…
Ponos je to!
Stotinu puta da mi spale i ruše Samodrežu- kostima i mesom svojim ću je podići iznova…
Ponos je to!
Gde su mi drob razdrobili- Orahovcem sam previo…
Gde su mi glavu odsekli- Hoču sam stavio na ramena…
Gde su mi noge prebili- Paštrikom i Koritnikom prohodah…
Ponos je to!
Poljubim Bajgoru pa odlomim parče, umočim u Drenicu, prekrstim se i progutam…ponos je to!
Sretoh Kosovo Polje, pošlo sa buklijom pred Šumadiju i svatove, i ja sa njim.
Ponos je to!
Evo devera sa Malog Zejtilnika, kumova iz Kravice, staroga svata iz Prebilovca, barjaktara iz Gline, evo Studenica povela kolo, eto se Manasija i Ravanica utrkuju ko će do nje…
Ponos je to!
Evo me istrgoh bor s Tare pa ko ono šećernu vunu namotao neba više Cera.
Ponos je to!
Otpiću Drine da nazdravim s Kajmakčalanom- ponos je to!
Još je dana, da oberem šajkača i opanaka, povile se grane uz Moravu, rodile mošti prađedova, nazdarvlje…
Ponos je to!
Eno mi kuće na vrh Lovćena- eno mi se ime i soj vladiče…
Ponos je to!
Eno mi neznanih grobova đedova prađedovih na poslušanju u Morači…
Ponos je to!
Eno mi očiju pod Ostrogom, a svugde sam ih tražio…
Ponos je to!
Eto me svuda gde mi vele da me nema i da nije moje, jer čije je ako mi kosti prekopavaju, kuću pale, nebo razgrću da vide jel ostao još ko..?
Ponos je to!
Ponosno se ne paradira- ponosno se živi!
Ponosan što si polen večnosti, što su ti kolevke od raspeća, što u nemanju imaš sve, što u imanju znaš da ti ne treba…
Srpstvo je moja parada ponosa!
Ono gde se ne pitam: „čemu sve“ jer znam da sve ima čemu.
Ono gde se ne molim: „Bože daj“ već- Bože, dajem ti…
Ponos je to!
Za njega se ne paradira- ponosom se živi…
(IN4S)
