Dragi prijatelju,
Možda si očekivao da ću ti reći da ne ideš? Da ti mudrački izručim neki razlog zbog kog bi ostao, a za koji još nisi čuo? Da ti kažem da još jednom razmisliš? Da te uveravam u nešto u šta ni sam ne verujem? Da ti kažem da ostaneš zbog dece? Pa valjda zbog njih i ideš?
Naprotiv. Želim da te podržim.
A podržaću te zato što mladi Ljudi trebaju da žive, da rade, da stvaraju. Mladi ljudi treba da rađaju neke nove mlade, lepe i pametne Ljude.
A ti novi i nevini mladi životi nisu ništa zgrešili da bi živeli u zemlji u kojoj će njihovim životima gospodariti mediokriteti, loši đaci, bivši ,,prijatelji,,, burazeri, i lažne patriote.
{adselite}Podržavam tvoju želju da sa svojom porodicom odeš u inostranstvo, ne samo zato što ćeš tamo sebi i svojoj porodici obezbediti bolje uslove za život, već zato što svojoj deci nećeš dozvoliti da gledaju ovo nacionalno poniženje, vređanje zdravog razuma, i rušenje svega što su naši pradedovi, i čukundedovi gradili i za šta su dali svoje živote.
Podržavam te jer sam i sam jednom davno otišao iz svoje zemlje. Dve godine sam živeo u inostranstvu sa svojim roditeljima. Mi smo se vratili. Tata kaže da nije mogao bez majke i brata, mama isto. Vratili smo se bez ičega, ali sa nadom da radimo pravu stvar. Tada sam bio srećan zbog odluke svojih roditelja jer su i meni nedostajali drugari iz škole, nedostajao mi je vazduh iz moje zemlje, nedostajali su mi baba i deda.
Deset godina kasnije, shvatam da bi svi oni radije čeznuli za nama nego što nas gledaju kako i u kakvoj zemlji danas živimo.
Naša Otadžbina zaslužuje našu žrtvu. Zaista verujem u to. Srbija nam je ipak dala mnogo više nego što smo mi njoj. Dala nam je široke grudi, dobro srce, časne pretke, slavne dedove, blesavu pamet, i hrabrost da se nosimo sa svim ovim olujama i nedaćama, koje nam mnogi prave, ali smo i sami krivi za mnoge od njih.
I molim te da znaš da državu ne čine ljudi koji su sada na vlasti, ili oni pre njih, ili oni pre njih.
Dražavu činimo svi mi koji je volimo. Država je Njegoš. Država je Tesla. Država su naše Morava i Drina. Država je Nole. Država su naši đaci iz Matematičke gimnazije. Država su naši košarkaši i vaterpolisti. Država su Milica Rakić i Marko Simić. Država si ti i tvoja porodica. Država, to smo svi mi zajedno.
Svi mi koji gledamo u zvezde a ne u „Parove“. Svi mi koji volimo. Svi koji verujemo. Svi koji se nadamo. Svi mi koji strepimo. Svi mi koji odlazimo da bi se vratili. Svi mi koji sa sobom u daleka mesta nosimo deo Srbije. Svi mi koji u Srbiji ostavljamo srce.
I zato nemoj da se bojiš zbog toga što ideš. Nemoj nikome ni da se pravdaš. Ideš jer moraš. Razumem te. Ideš da sačuvaš živce i mir svoje porodice. Ideš da bi se vratio.
Molim te samo jedno: ne zaboravi da ima nas koji ovde ostajemo da rađamo svoju decu, da volimo, da se borimo i da se molimo, i da će se sve ovo jednom lani zvati.
Mi koji smo ostali, oni koji prežive sve ovo, ostaće da čekaju sve vas koji ste otišli da bi se jednom vratili. Verujte u naš opstanak, kao što mi verujemo u vaš povratak.
Sanjaćemo zajedno zemlju koja trenutno, ali samo trenutno, ne postoji. Sanjaćemo, da bi je jednog dana zajedno mogli napraviti onakvu državu kakva treba da bude. Po našoj meri. Po meri mladih. Po meri normalnih ljudi. Sve ostalo ne bi imalo smisla.
Čuvaj klince i suprugu.
Srećno! I vidimo se opet! Uskoro!
(Srbin.info | Piše: Nikola Rosić)
