Jedan od najpoznatijih pesnika sa naših prostora, akademik Vasile Vasko Popa, rođen je 29. juna 1922. godine.
Popa je rođen u mestu Grebenac u tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, a svoje prve pesme objavio je u listovima "Književne novine" i "Borba", odmah nakon završetka Filozofskog fakulteta, gde je diplomirao na odseku romanskih jezika.
Njegova prva izdata zbirka pod nazivom "Kora" smatra se početkom posleratne srpske moderne poezije, a sadrži čak 87 pesama. Upravo zbog ove zbirke, Vasko Popa je postao nadaleko poznat, jer su njegove pesme izazvale različite polemike i rasprave, a ostavile su i snažan utisak na mlađe pesnike.
Njegov stil pisanja bio je jednistven - pisao je jednostavne stihove bez rime i interpunkcije, a bio je voleo je da se služi aforizmima i poslovicama.
Za života je objavio osam zbirki poezije, od kojih su najpoznatije "Kora" i "Kuća nasred druma".
Veliki pisac preminuo je 5. januara 1991. godine u Beogradu, ali njegova poezija i dalje živi i obožavaju je i starije i mlađe generacije. Ovo su neke od najpoznatijih:
Očiju tvojih da nije
Očiju tvojih da nije ne bi bilo neba u malom našem stanu
Smeha tvoga da nema zidovi ne bi nikad iz očiju nestajali
Slavuja tvojih da nije vrbe ne bi nikad nežne preko praga prešle
Ruku tvojih da nije sunce ne bi nikad u snu našem prenoćilo
Belutak
Bez glave bez udova
javlja se uzbudljivim damarom slučaja
miče se bestidnim hodom vremena
sve drži u svom strasnom unutrašnjem zagrljaju
Beo gladak nedužan trup
smeši se obrvom meseca
Daleko u nama
Ovo su ti usne koje vraćam tvome vratu
Ovo mi je mesečina koju skidam sa ramena tvojih
Izgubili smo se u nepreglednim šumama našeg sastanka
U dlanovima mojim zalaze i sviću jabučice tvoje
U grlu tvome pale se i gase zvezde moje plahe
Pronašli smo se na zlatnoj visoravni daleko u nama
Sa tela sumrak svlačim
Sa tela sumrak svlačim
Dan mi je našao lice
Vetar kosu razveselio
Pogled mi začuđen
lista senka iz sunca niče
svet na pragu srca stoji
Opet obroncima plavim
u glas ti bistri silazim
po našu čarobnu lampu.
Kosovo polje
Polje kao svako, dlan i po zelenila,
Mlad mesec kosi, pšenicu selicu dva ukrštena sunčeva zraka slažu je u krstine.
Kos naglas čita tajna slova rasuta po polju,
Božuri stasali do neba služe četiri crna vetra s jedinjenom krvlju bojovnika.
Polje kao nijedno nad njim nebo pod njim nebo.
U zenice ti ronim
U moru bih spavao
u zenice ti ronim
Na pločniku bih cvetao
u hodu ti leje crtam
Na nebu bih se budio
u smehu tvom ležaj spremam
Igrao bih nevidljiv
u srce ti se zatvaram
Tišini bih te oteo
u pesmu te oblačim
Bez tvojih pogleda
Bez tvojih pogleda reka sam koju su napustile obale
Vetar me za ruku vodi
Tvoje ruke odsekao je suton
Bele ulice preda mnom beže
I prsti se klone moga čela na kome se svet zapalio
Reči su mi u travu zarasle
Tišina ti je raznela glas
Stvari mi siva leđa okreću
Po tami moga tela opaka svetlost šestari
(Izvor: Stil.Kurir.rs)
