List „Bulgarian times“, koji izlazi u Londonu na bugarskom jeziku, objavio je da je pobednica Evrovizije s pesmom „1944“ Džamala prilikom rođenja 27. avgusta 1983. godine – a rodila se u gradu Oš u Kirgiziji – bila dečak po imenu Abdulhajr.
Pol je promenila posle operacije 2006. godine i postala Susana Džamaladinova. Kao dokaz list je objavio fotografiju gde se jasno vidi sekundarna polna karakteristika iz muške prošlosti – adamova jabučica.
O njenoj pobedi list piše da u tome u principu nema ništa čudno, jer je 2014. godine na Evroviziji pobedio Austrijanac Tomas Nojvirt, poznatiji kao bradata žena Končita Vurst.
Bulgarian times takođe piše o Džamalinom dedi, koji je služio Nemcima u jednom od 10 bataljona krimskih Tatara koje su formirali Nemci.
Posebno se podvlači da su ih činili isključivo dobrovoljci. Oni su u aprilu – maju 1944. godine učestvovali u borbama protiv jedinica Sovjetske armije koje su oslobađala Krim od nacista.
Razbijeni ostaci tih bataljona beže sa Krima, ali ne prestaju sa borbom – od tih ostataka je formiran Tatarski planinsko-jegerski puk SS pod komandom štandartenfirera SS Fortenbaha.
U njemu je bilo 2.500 krimskih Tatara.
{adselite}List takođe ističe da deportacija iz 1944. godine, o kojoj tako kuka Džamala u svojoj pesmi, uopšte nije bila prva u istoriji krimskih Tatara.
Tokom Krimskog rata, Turci su preselili deo krimskih Tatara u Bugarsku, koja je tada bila deo Osmanlijskog carstva. Tamo su se proslavili razbojničkim načinom života i čudovišnim zverstvima prilikom gušenja bugarskih ustanaka. Upravo zato je prilikom ruskog oslobođenja Bugarske 1878. godine gotovo 100 odsto krimskih Tatara pobeglo u Tursku i tamo još uvek živi najveća dijaspora krimskih Tatara na svetu od oko 150 hiljada ljudi.
Očigledno je da ako odnosi između EU i Turske nastave da se pogoršavaju, Džamala ima realne šanse da ponovo pobedi na Evroviziji. Ovaj put sa pesmom „1856“.
Ako se pažljivo pogleda Džamalina biografija, bez problema se može primetiti da je ona menjala ne samo pol, već i sve ostalo. Tako se, na primer, prvobitno izjašnjavala kao Tatarka – tako je bilo lakše živeti u SSSR. Kasnije kao krimska Tatarka.
Po potrebi je nazivala sebe i Jermenkom – po nacionalnosti svoje majke.
Interesantni su i njeni odnosi sa Rusijom: triput je učestvovala na festivalima „Usadba Jazz“ u Moskvi i Sankt Peterburgu, učestvovala je u proslavi Dana grada Moskve i čak u ceremoniji sećanja na napad na SSSR u Berlinu.
Kasnije je promenila stavove i glumila u filmu „Vodič“, gde se govori o represijama 30-tih godina u istom tom SSSR.
Film je, bez sumnje, tipičan primerak savremene ukrajinske kinematografije. On govori o tome kako se po naređenju iz Moskve u Ukrajini streljaju svirači ukrajinskih nacionalnih instrumenata. Nesrećne svirače pozivaju u Harkov na republički kongres pevača narodne pesme, a zatim ih, pod izgovorom da ih šalju na savezni kongres u Moskvu, stavljaju u voz, odvoze u šumu i tamo streljaju.
Da spreče realizaciju planova Moskve za uništenje ukrajinske kulture pokupavaju tradicionalni prijatelji Ukrajine – građani SAD.
Ulogu ukrajinske pevačice Olge Levicke, voljene glavnog Amerikanca, poverena je pravoj Ukrajinki Džamali. Uprkos tome što ne postoji niti jedan dokument o tom navodnom streljanju, sredstva za snimanje filma su bila obezbeđena. Štaviše, u Harkovskoj oblasti je otkriven spomenik nepostojećim žrtvama izmišljenog streljanja.
Film je snimljen još pre „Evromajdana“ i vraćanja Krima u Rusiju.
Film koji glorifikuje komandanta banderističke armije Romana Šuheviča – „Nesalomivi – snimljen je još 2008 godine. A na Krimu je u oktobru 2011. godine u selu Krasnokamenka održana svečana sahranjivanje posmrtnih ostataka dezertera iz Crvene armije, oberšturmfireraSSDengiza Dagdžija.
Sve ove činjenice svedoče o tome da je Ukrajina stabilno koračala ka stvaranju nacionalističke države nezavisno od poteza Rusije na Krimu.
Džamala je 2014. godine odlučno osudila odluku sunarodnika da se prisajedine Rusiji i mnogo je plakala nad sudbinom nesrećnog naroda pod čizmom ruskih okupatora. Međutim, na doček 2015. godine išla je upravo kod okupatora – na korporativnu žurku u rezidenciju Red Fox na „Roza hutor“ pored Sočija.
Očigledno je pevanje tamo doprinosilo poboljšanju njenog materijalnog stanja, iako nije bilo u skladu s njenim javnim stavovima.
Interesantne promene dogodile su se Džamalinim političkim stavovima.
Ona je u oktobru 2009. godine nastupala na kongresu Partije regiona, gde je kao kandidat za predsednika Ukrajine bio izabran Viktor Janukovič. Kanije, u TV emisiji „Istina Romana Skripnika“, na pitanje voditelja da li bi otpevala pesmu na mitingu koji je organizovao predsednik Janukovič, ona je odgovorila potvrdno i izjavila da izabranog predsednika treba voleti, kao što to čine građani Amerike kad je u pitanju njihov predsednik.
Međutim, u decembru 2013. godine ona se pojavila na Majdanu i izjavila da podržava sve poteze koji vode svrgavanju predsednika Janukoviča.
Nije imalo sreće sa Džamalom ni rukovodstvo Evrovizije, koje je podržalo njene tvrdnje da pesma „1944“ nije politička. Međutim, vrativši se posle pobede u Ukrajinu, Džamala je izjavila upravo suprotno. Indikativno je da organizatori Evrovizije nisu na to reagovali na adekvatan način.
