Najduži aplauz posle premijere dokumentarnog filma “250 stepenika”, dirljive priče autora Vladimira Pajića o jugoslovenskoj reprezentaciji koja je osvojila Svetsko prvenstvo za juniore u Bormiju 1987, dobio je proslavljeni hrvatski košarkaš Dino Rađa. Neposredno po silasku sa scene “Ljuba Tadić” u JDP, priznaje da je u prethodnih sat i po plakao kao dete.
- Meni je ovo sve jako emotivno, preplakao sam kompletan film. Neke ljude nisam video 30 godina, recimo doktora. Znaš, vratiš se u vreme kad si bio klinac i nisi previše toga razumeo. Danas si kao odrastao čovek i sednu ti neke misli, neki ljudi s kojima nisi imao kontakt. Kada ih vidiš posle dugo vremena, naravno da ti se vrati emocija.
Nije jedini zaplakao. Suze su same izašle iz očiju Aleksandra Đorđevića dok se na bini duboko klanjao svojim saigračima i, pre svega, prijateljima.
- Ova melodramatična komedija može samo suzama da se završi. To su suze radosnice, suze ponosa na najiskrenije prijateljstvo sa ovim momcima - rekao je Sale nacionale pred dupke punom salom Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
U filmu koji govori o jednoj od najboljih generacija u istoriji svetske košarke, njenom simboličnom usponu ka vrhu preko 250 stepenika na završnim pripremama na Igmanu i jednoj državi koja je nedugo potom izgorela u buktinji ambicija političkih lidera, ispričane su i priče do sada poznate samo grupi nestašnih i beskrajno talentovanih momaka.
- Sale je zaboravio da pomene da je najizlizanija video kaseta bila jedan film švedske produkcije - otkriva Rađa detalj sa priprema na Staroj planini i potom, pregažen brzim vozom emocija, priznaje:
- Baš smo glupani što smo čekali 30 godina da se ovako okupimo.
Pitamo ga zašto se toliko čekalo...
- Mi se, generalno, stalno viđamo. S nekim više, s nekim manje, na utakmicama, takmičenjima. Nažalost, ni sad se nismo našli svi na okupu, ali smo na ručku zaključili da bi trebalo da nađemo vremena da se svi okupimo. Ipak smo jedni drugima obeležili živote.
Okupili su se Zoran Kalpić, Nebojša Ilić, Miroslav Pecarski, Teoman Alibegović, Samir Avdić, Dino Rađa, Aleksandar Đorđević i trener te generacije Svetislav Pešić. Nedostajali su Luka Pavićević, Toni Kukoč, Vlade Divac i Radenko Dobraš. Generacija koja je prva pobedila neku američku selekciju na bilo kom takmičenju. Ne jednom, već dva puta na istom takmičenju.
- Ovo je, mislim, neponovljiva generacija. Možda sam malo presubjektivan, ali takva generacija na jednom mestu nije se dogodila niti će se dogoditi - kaže Rađa.
Kako kaže Pešić, najoriginalnija generacija koju je ikad trenirao...
POCEPALI BI I DRIM TIM
Raspad Jugoslavije sprečio je utakmicu velike jugoslovenske generacije i originalnog američkog drim tima na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992. Najveću košarkašku utakmicu svih vremena, kako u filmu kaže Toni Kukoč.
- Ne volim da se osvrćem na stvari koje ne mogu da promenim. Priče “šta bi bilo kad bi bilo” stanu u jednu rečenicu koju sam izgovorio i u filmu - da smo igrali zajedno ne znam šta bi bilo protiv originalnog drim tima, ali mislim da bismo sve posle njega dobili - kaže Dino Rađa.
- Ma pocepali bismo i taj prvi drim tim – nema tu dilemu Teoman Alibegović.
(BalkansPress / Novosti.rs)
NAJNOVIJI ČLANCI
2024-07-21 07:06:59
