Jelena Beba Balašević prvi put javno govori o tome kako je prohodala posle teške saobraćajne nesreće u kojoj je slomila vrat i kako se izborila sa time što ju je maltretirao čovek koga je volela.
- Bila sam oduzeta od brade do stopala. Bez ikakvog osećaja u celom telu. Lekari su mi rekli da imam samo jedan odsto šanse da ponovo stanem na noge, a ja sam ipak prohodala - počinje svoju priču Jelena Balašević (37), ćerka Đorđa Balaševića, koja je pre 20 godina preživela tešku saobraćajnu nesreću o kojoj sada prvi put javno i govori za portal zena.blic.rs, a sve detalje će napisati u knjizi koja bi trebalo da izađe na jesen.
- Ovom pričom ne želim da skrenem pažnju na sebe. Dovoljno mi je što sam svaki dan, otkad sam prohodala, svojim kretanjem privlačila poglede koji su me, priznajem, pogađali...
Biće to, kaže, ispovest žene koja se borila i pobedila i služiće samo kao podrška i pokazatelj da se i najduži tuneli jednom završavaju.
U BOLNICI SE DESILO ČUDO TOG 8. MARTA 1999.
Saobraćajna nesreća desila se u zimu 1998. Poledica i bahata vožnja uzeli su svoj danak. Četiri života u tom automobilu mogla su da budu ugrožena. Jelena je najviše stradala, ostalima, srećom, nije bilo ništa.
- Auto se prevrnuo na krov. Vratni pršljenovi su mi ispali iz kičmenog stuba. To je stvorilo otok na kičmenoj moždini i totalnu oduzetost svih udova - objašnjava Jelena i dodaje da je već u kolima shvatila šta joj se desilo, a saputnicima je rekla da je slomila vrat.
- Čini mi se da nikad nisam bila razumnija nego tad. Sudbina je poslala automobil u kom se nalazio momak koji je te večeri diplomirao medicinu. Čučnuo je pored mene u travu i na moje pitanje "Da li ću moći da hodam", rekao je: "Hoćeš". Od tog trenutka nisam verovala ni u jedno drugo rešenje - ističe ona.
Kada je stigla u bolnicu, prognoze su bile potpuno obeshrabrujuće. Pacijenti sa takvom povredom vratnog dela kičme praktično se nikad ne oporave.
- Operisao me je doktor Aleksandar Miličić, vrhunski stručnjak za kičmenu moždinu i divan čovek. Od početka je bio otvoren. Rekao mi je da je kičma ozbiljno oštećena - objašnjava ona.
U bolnici, odmah posle buđenja, mama joj je rekla: "Osmog marta ćeš ići kući sa mnom na nogama". Lekari su to smatrali neodgovornim.
Ipak, desilo se čudo. Jelena je tog osmog marta 1999. kući otišla hodajući.
- Mama i ja smo bile same u sobi i rekla sam joj da želim da ustanem. Pridržala me je i uspela sam. Zagrlile smo se i počele da vrištimo od sreće. Nije mogla da mi pomogne neka skupa operacija ili lek. Od roditelja sam dobijala ono što mi je najviše i trebalo. Neograničene količine ljubavi - priča Jelena.
Godinama posle oporavka osećala se loše i iskompleksirano. Njen hod više nije bio isti, ona više nije bila ista. Trebalo joj je mnogo vremena da prihvati da više nikad neće biti ista i da ne sme zbog toga da bude nesrećna.
- Zato sam toliko čekala da ispričam svoju priču. Sad već uveliko prihvatam da je to deo mene i da je to zbog nečega moralo da mi se desi - zaključuje Jelena.
Kao da sve što je preživela nije dosta, Jelena se suočila sa još jednim problemom - bila je žrtva partnerskog nasilja. U početku je ta veza bila srećna, baš kao i sve druge. Nikada nije ni pomislila da je s nekim ko bi mogao da je povredi.
